Када "упорност" или "шала" постају кривично дело

Од данас се примењују нове законске мере које имају за циљ да спрече партнерско насиље, као и друге видове сексуалног насиља и узнемиравања – у кући, на послу, на улици.

Изменом и допуном Кривичног законика пооштрене су казне за постојећа кривична дела, попут силовања, за које је минимална казна од три године затвора повећана на пет година, док је максимална казна за ово дело остала иста - 12 година затвора.

Међутим, инкриминисана су нова дела: прогањање, полно узнемиравање, сакаћење женског полног органа, принудно закључење брака...

Шта може бити прогањање

Онај ко у одређеном временском периоду прати, односно уходи неку особу, узнемирава је телефоном, слањем СМС порука, мејлова, путем друштвених мрежа, то јест угрожава њен мир и лични живот може кривично да одговара.

"Такво понашање код жртве изазива страх, узнемиреност, тескобу и тера је да ремети устаљени начин живота – мора да се крије, мења свој број мобилног телефона, гаси свој налог на Фејсбуку, избегава одлазак на поједина места као што су кафићи, теретана", објашњава за Интернет портал РТС-а Ненад Стефановић из Удружења тужилаца Србије.

Под појмом прогањање подразумева се и уцењивање компромитујућим садржајима, порнографским снимцима, фотографијама.

За постојање кривичног дела није важно да ли је реч о особама које се познају или су биле у емотивној вези. Важно је да се жртва осећа угрожено.

"Код нас је уобичајено мишљење да се, када вам се неко допадне, 'упорност' исплати. Управо увођењем овог кривичног дела постављају се границе те упорности и дефинише моменат када сте остварили радње прогањања. До сада је прогањање могло да се подведе под кривично дело угрожавања сигурности, али је било тешко то процесуирати и доказати", каже Стефановић.

Зато је, истиче, неопходно да жртве чувају све поруке које су примале, али и да се у вези са тим поверавају блиским особама, како би тужилаштво могло да докаже да је дошло до кривичног дела, а сведоци својим исказима то и потврдили.

Граница између комплимента и полног узнемиравања

Кривично дело полно узнемиравање подразумева свако вербално, невербално или физичко понашање које вређа нечије достојанство у сфери полног живота, а које изазива страх или ствара непријатељско или увредљиво окружење.

То погађа оне који воле да збијају непристојне "шале" и износе сексуалне алузије, због којих се неко осећа угрожено или понижено. Има примену и у радном окружењу, када такве поруке дођу од стране надређених и колега. Прелазак са пословне комуникације на коментарисање физичког изгледа прелази оквире комплимента – уколико другој страни то не прија и то јасно стави до знања. 

"Порука постојања те одредбе је да шефовање и директорисање не значи и 'право' на слободан приступ сексуалним услугама запослених жена. А постоји ту и 'трећа страна', а то је радни, професионални амбијент који мора да буде заштићен од садржаја присилне 'еротике'", објашњава за Интернет портал РТС-а Зорица Мршевић, научна саветница Института друштвених наука.

А заштита од узнемиравања неће бити толерисана ни на јавном месту, улици. Тиме се, кажу у Удружењу тужилаца Србије, штити и жртва и јавни морал.

"Не може нико да, на пример, пролази својим возилом поред вас и да вам добацује, притиска сирену и на тај начин вас узнемирава и ствара непријатну ситуацију", истиче Ненад Стефановић.

Шта је повреда достојанства жртве 

Управо морал може бити кључан за процену да ли се неко понашање може подвести под ово кривично дело. Шта је повреда достојанства неке особе у сфери полног живота, које уз то изазива страх или ствара увредљиво окружење за њу, процењиваће се у сваком конкретном случају, наводе за Интернет портал РТС-а у Министарству правде.

Ипак, поставља се питање на основу којих критеријума ће се процењивати шта је за неког понижавајуће, непријатељско окружење. Важну улогу могу имати личне особине и моралне вредности жртве.

"Примера ради, за неке особе које желе да напредују у служби 'на такав начин' је потпуно прихватљиво грљење, љубљење, додиривање са шефом и таквим гестовима се не вређа њено полно достојанство, док за мене и многе друге особе то представља радњу овог кривичног дела", објашњава Мршевић.

С друге стране, у Републичком јавном тужилаштву кажу да ће пракса показати које су то ситуације у којима је могуће применити ове законске норме, као и то на који начин ће се разликовати "упорност" од узнемиравања и прогањања, или тумачити повреда нечијег достојанства.

"Живот је увек изнад права", истичу у Министарству правде. Увођење ових кривичних дела је, додају, порука жртвама да понашање због којег су се осетиле понижено, увређено или угрожено – неће бити толерисано.

Сакаћење женских полних органа и принудни брак

Српско законодавство од данас не толерише ни сакаћење женских полних органа, које се односи на наношење спољних повреда женским гениталијама или навођење женске особе на то.

Ова пракса распрострањена је претежно у афричким земљама, као део културалних, религијских и обичајних норми. Србија је ово дело инкриминисала као део међународних обавеза, иако, судећи према ранијим медијским изјавама званичника, у домаћој пракси нема таквих примера.

Међутим, примера да неко буде присиљен на брак има. Тако ће онај ко неку особу примора на ступање у брачну заједницу бити санкционисан затворском казном од три месеца до три године. За одвођење жртве принудног брака у иностранство прети казна затвора до две године.

Ова мера посебно штити жртву од опасности да, под велом легалног брака, постане предмет трговине људима.

Хитно исељавање насилника и казне ако се насиље не пријави

Велике и важне новине у српско законодавство унео је и Закон о спречавању насиља у породици, у којем се као највећи помак у превенцији и сузбијању насиља издвајају две хитне мере – удаљавање насилника из стана на месец дана (без обзира на то да ли је власник он, његова породица, или је реч о изнајмљеном стамбеном простору), као и забрана приласка или контактирања са жртвом.

Кршење хитних мера представља прекршај за који је предвиђена казна затвора до 60 дана. Циљ тих одредби је да блажи облици насиља у породици не прерасту у вишегодишње злостављање.

Осим хитних мера, закон предвиђа и координацију и обуку свих служби надлежних за спречавање насиља, те се не сме догодити да надлежни орган којем се пријави насиље, а то је најчешће полиција, не реагује благовремено и не омогући адекватну заштиту жртве.

"Ако после процене ризика установи непосредну опасност од насиља у породици, надлежни полицијски службеник доноси наређење којим изриче хитну меру учиниоцу који је доведен у надлежну организациону јединицу полиције. Упоредноправна искуства из других земаља доказују да тзв. 'no contact order' (забрана приласка) смањује насилне инциденте за 80 посто", наглашава Зорица Мршевић.

У свакој полицијској управи, у сваком суду и јавном тужилаштву мораће да постоје особе које су прошле адекватну обуку за поступање у таквим случајевима. Пријаве партнерског насиља решаваће се по хитном и убрзаном поступку.

За непоштовање тих одредби предвиђене су дисциплинске казне за тужиоце и судије, односно прекршајне казне за полицијске службенике и све оне за које се у конкретном случају утврди да су знали да се насиље дешава, али га нису пријавили.

Ако је судити према измени постојећег законодавства и изјавама државних званичника, чини се да постоји политичка воља да се насиљу стане на пут. А да ли је друштво у којем се проблеми и даље решавају тако што се "лупи шаком о сто" решено да више не "жмури" на насиље, показаће број судских пресуда и прекршајних, односно дисциплинских пријава.