Врли нови свет: Популисти у демократији, демократе у популизму

На сценама бечког Бургтеатра не наступа само позориште, већ и политика. Трибине недељом и вечерњи дијалози под појачаним обезбеђењем, смењују се са политичко-драмским хибридима у којима Бургови глумци читају Платонове дијалоге, или премијерама у функцији библијских моралних алегорија, као недавно Есхилове "Орестије".

Од "Орестија" се и кренуло, античке драме која тематизује почетке демократије и свет дели на мрак пре и светлост после њеног рађања. Барем је тако један од спонзора манифестације у Бургу (2. априла), представник велике аустријске банке, најавио проминентне учеснике трибине о популизму, сврставајући тај феномен у "силе мрака".

Ток и озбиљност дискусије која је уследила потврдили су старо правило да је за банкаре боље да не праве вицеве о стварима које не разумеју, довољно је да плаћају рачуне. За некога је већ то најбољи банкарски виц!

Како је демократија усвојила популисте

Укратко, то је став у коме се слажу сви учесници Бургове трибине, без обзира на различите професионалне, академске и идеолошке миљее из којих долазе: популизам није више у "екстериторијалном" положају према демократији, ако је икада и био. Он је унутра, нераскидиви део модерне демократије, неодвојиви део њених савремених форми.

Поједностављено речено, популизам се наместио у демократији, а демократија усвојила популизам. Сад је само питање ко од те симбиозе више профитира, чију "главу" она спасава, коме је она егзистенцијално неопходна – популизму или демократији?

Хајнц Буде поставља проблем на елементарном нивоу: свака политика мора да буде популарна, иначе не би освојила већински мандат на изборима. Али када она постаје "популистичка"?

Тај немачки социолог се последњих година бави емотивном мапом политике, процесима у којима емотивна расположења освајају превласт над снагом рационалног.

То би, по њему, били карактеристични знаци за препознавање "популистичког политичара": популисти су увек нешто љути. Они су "самоотровани, огорчени и алармистички узбуђени". Популисти увек полазе од једне фиксне констелације и онда је евоцирају без краја и конца.

Лако су увредљиви и инсистирају на свом праву на гласну патњу због нанете им увреде.

Њихова најчешћа тема је солидарност, али је интерпретирају ексклузивистички, само за оне који су уз њих и у чије име говоре.

Буде: "Такви какви јесу, не може се рећи да су популисти страно тело у демократији. Они реагују на бескрајну чежњу за солидарношћу унутар модерног друштва. Популисти пипају било заједнице, осећају њен страх и политички артикулишу процесе који су и иначе на делу, оне у којима "ја" све више слаби, а колективни 'ми'-осећај јача".

Популизам, ванбрачно дете демократије

Јан Вернер Милер, немачки политолог млађе генерације и звезда академских кругова у којима се пишу нове политичке дефиниције нашег времена, види карактеристику популизма у интерпретацији антагонистичких парова легитимно–нелегитимно, "ми"–"они", плурализам–антиплурализам.

Одлучујућа карактеристика популизма "није у састојцима, већ у дозирању". На пример, да ли се каже: "ми представљамо ћутљиву већину" или "ћутљиву већину представљамо само ми и нико други"; да ли се користи узвик који истовремено морализује и криминализује, у смислу "ми смо народ – они који не гласају за нас нису народ".

"Популизам је сенка коју баца демократија, многи су се стисли у њој", каже Милер, спомињући примере лево позиционираног шпанског Подемоса или грчке Сиризе.

"Узмите на пример француског председничког кандидата Емануела Макрона, бившег социјалисту, који за себе тврди да је "популиста екстремног центра". Или погледајте овде аустријског канцелара Керна, чисти популизам light & left!".

Реакција Керна: "Ја сам само скромни трговац..."

Једна ствар остаје за Милера сигурна: за успех десних популиста одлучујућа је колаборација са конзервативним елитама. Трамп не би победио на изборима да уз њега није стао партијски естаблишмент републиканаца. Кандидат деснице на аустријским изборима Норберт Хофер победио би да га је подржала конзервативна Аустријска народна партија.

Десни популизам је неостварив као мањинска опција – зато није битан Трамп, него услови који су га створили.

Нови популисти = стари анархисти?

Карин Пристер, која се специјализовала за популизам као историјски феномен, износи једну интересантну чињеницу: Све до 70-их година прошлог века, европска политичка теорија и пракса третирала је популизам као ваневропски феномен. То је перонизам, то су "бескошуљаши", манипулативни и заостали други...

Тек са стварањем француског Националног фронта, популизам се усељава у овадашњи политички вокабулар. С њим почиње сумрак великих традиционалних партија и ера протестних покрета.

Снага популизма је у флексибилности – било која емоција, било који проблем може постати његова одскочна даска. Његова слабост је у ситуативности – оног тренутка кад се промени ситуација која га је изнедрила, протестни покрети нестају, или враћају моћ етаблираним странкама. То се, на пример, тренутно догађа у Аустрији, где се равнотежа између конзервативних народњака и популистичких слободара мења у корист првих ("ефекат Себастијан Курц").

Швајцарац Роџер Кеплер је на трибину у бечком Бургу позван као живи пример модерног популисте. 

Он до краја демонтира природу модерног популизма као "ратног поклича (kampfbegriff) владајућих политичких класа за неутрализацију сваке конкуренције у вођењу друштвених послова".

Кеплер: "Оптужба да је неко 'популиста' постала је универзално оружје за заустављање сваке даље дискусије. Она је данас обична етикета коју елите на власти и у медијима уграђују у своје позиције од интереса онако како се аларм уграђује у аутомобиле: кад им приђе узурпатор, аларм заурла: популиста, популиста!"

Пракса "популизма" је до те мере хетерогена да Кеплер заговара повратак његовим академским коренима. У речницима политичких појмова од пре двадесетак година, "популизам" је био синонима за "опортунизам". Сходно томе, "популиста" је објашњаван као "опортуниста", политичар који се прилагођава публици да би јој се допао – деснима проповеда десно, левима лево, а с центром у недељу иде на службу божју.

Кеплер: "Ево, на пример, швајцарски социјалисти би били срећни да у својим редовима имају тако способног левог популисту као Кристијана Керна!"

Кернов коментар: нема левих демагога. Сви су десни.

Клерикалци, мајку вам комунистичку!

Само три дана (29. марта) пре трибине на главној сцени Бурга (2. априла), на једној од његових споредних бина, оној у Казину на Шварценбергплацу, наступио је у соло-тачки пољски есејиста и новинар Адам Михник.

Тема је такође била популизам, конкретно она форма која је тренутно на делу у Пољској и коју Михник назива "нациокатолицизмом" или "терором Радио Марије".

Посетиоци су на улазу чак морали да отворе ташне и преврну џепове да покажу носе ли бомбе, петарде или било какве направе које би могле изазвати пометњу. Толики је био страх организатора да би се на скуп могли прошверцовати симпатизери тренутне пољске власти, нимало срећни што јој Михник, уз то још у иностранству, негира право на апсолутну демократску легитимацију у представљању пољског народа.

Михникова анализа је била у изразу вицкасто новинарска, у идеји архаична.

За прво је заслужан његов неувијени језик: Пољска се после сламања комунизма вратила у Европу да би се сада, "вољом народа", повукла из ње.

Јарослав Качињски (службено само посланик у Сејму, фактички сива еминенција иза премијерке Беате Шидло и председника Анджеја Дуде) јесте "пародија Стаљина", политичар који је "над самим собом извео испирање мозга" и у Пољску увео "антикомунизам с бољшевичким лицем". Владајући странка Право и правда и њени гласачи уједињени су у осећају "јакобинског оптимизма".

И ту негде постаје тешко пратити Михника, не зато што он не би имао право већ када одговорност за такво стање пребаци на – комунисте.

Сигурно, то доказује да траума читавих генерација живи и даље. Али свет се променио у ове скоро три деценије од пропасти комунизма и формулација "ми смо бастарди комунизма" учитава превише идеолошке предестинације у грехове данашњих генерација политичара.

Као што у животу сваког човека дође тренутак када губи право да маму и тату криви за неуспехе који га снађу, тако су и данашње елите бивших источноевропских и централноевропских земаља већ искористиле комунистичког "џокера" у оправдању ретроградних политичких тенденција. Било једном!

Источноевропски парадокс

У врло концизном есеју за аустријски Пресе (26. марта), бугарски политолог Иван Крастев покушава да објасни разлоге антидемократских застрањивања у земљама бившег Варшавског пакта.

Његово питање: Зашто гласачи у тим земљама (Пољска, Мађарска) више не верују у поделу власти, већ владајуће гарнитуре опремају све већим и већим овлашћењима?

Укратко, Крастев се у аргументацији, иако не у имену, враћа на теорију немачког социолога Буде о улози емоција у савременој политици.

Крастев: "Суштина демократије лежи у гаранцији да ће губитници моћи да наступе на наредним изборима, и још једном па још једном пробати да дођу на власт. Суштина демократије је да нико после изгубљених избора не мора да бежи из земље, одлази у егзил, или се сакрива у подземљу. То значи да нико потпуно не губи, али и нико потпуно не побеђује. Демократија је хладни баланс полупобедника и полугубитника, рационална рачуница без еуфорије."

Демократија је досадна, неред је атрактиван не само неким Европљанима. И ту је проблем који, по Крастеву, доводи до алибералних решења – сад су изборна тела та која желе апсолутну победу, призивају адреналинско стање "тоталне" надмоћи. "Кад сте последњи пут победили?", питао је Трамп своје гласаче у изборној кампањи.

У данашњем "популизму" политичари су друга виолина, прву свирају занемарене емоције бирачких тела.

Демократија при томе остаје формално нетакнута.

Она се данас представља као једини политички систем који је у судару историјских идеја остао на ногама. Тајна његове победе је да је све своје непријатеље кооптирао у властите редове.

Основни биографски подаци о учесницима трибина: 

Адам Михник (р. 1946) пољски писац, публициста и главни уредник либералних новина Газета виброча; својевремено најпознатији дисидент-интелектуалац комунистичке Пољске. Аутор збирки есеја, између осталог то су "Писма из затвора" (1986), "Дуги опроштај од комунизма" (1992) и "Диспут, или где смо и куда идемо" (1992, коаутор Драго Јанчар).

Хајнц Буде (р. 1954), немачки социолог и универзитетски професор. Предаје на факултетима у Хамбургу, Берлину, Франкфурту на Одри, Каселу и Њујорку (Корнел). Специјализовао се за улогу емоција у политици. Његова новија дела су "Gesellschaft der Angst" ("Друштво страха", 2014) и "Das Gefühl der Welt. Über die Macht von Stimmungen" ("Осећај света. О политичкој моћи емоција", 2016).

Иван Крастев (р. 1965) је директор Центра за либералне стратегије у Софији и стални члан Бечког института за хуманистичке науке (IWM). Гост-професор политичких наука на универзитетима у Оксфорду, Њујорку, Вашингтону, Берлину, Будимпешти и Фрибургу (Швајцарска). Аутор бројних књига, између осталог "Democracy Disrupted: The Politics of Global Protest" ("Демократија под стресом: политика глобалног протеста", Филаделфија, 2014) и "In Mistrust We Trust: Can Democracy Survive When We Don't Trust Our Leaders?" ("Верујемо у неповерење: може ли демократија преживети ако не верујемо нашим лидерима?", Њујорк, 2013).

Јан Вернер Милер (р. 1970), немачки политолог, професор на универзитетима у Оксфорду, Принстону, Харварду и Паризу. Тематска специјалност су му популистички изазови савремене демократије. Најновије дело: "Was ist Populismus?" (2016).

Карин Пристер (р. 1941), професор политичке социологије на Универзитету у Минстеру, Западна Вестфалија. Дела интересантна за наведену дискусију: "Populismus. Historische und aktuelle Erscheinungsformen" ("Популизам. Историјске и модерне појавне форме", 2007), "Rechter und linker Populismus: Annäherung an ein Chamäleon" ("Десни и леви популизам: како разумети камелеона", 2012), "Das Phänomen des Berlusconismus" ("Берлусконизам", 2013).

Кристијан Керн (р. 1966), аустријски канцелар. У раној младости постаје члан Социјалдемократске странке, унутар које остварује низ партијских функција. Чак и кад после прелази у привреду, остаје партијски заштићен. По аустријској политичкој пракси да су највиши положаји у државним и јавним фирмама подељени између слободара и народњака, Керн је годинама водио холдинге за електричну енергију и железницу. Никад није радио у компанији на слободном тржишту.

Роџер Кепел (р. 1965), швајцарски новинар, публициста и политичар. Био је главни уредник немачког листа Велт (2004–2006). Већ две године је посланик у националном парламенту на листи Швајцарске народне партије (најбројнија снага у парламенту), која у европским медијима важи за ултранационалистичку и десно популистичку. Жестоки критичар слободне миграције, коју назива "великом сеобом народа".