Јубилеј ЕУ: Само без илузија, ми смо Европљани

Свет и Европска унија, шездесет година касније – ко је од њих старомодан, а ко модеран, ко тврдоглав, а ко отворен?

Већ у самом уводу овог текста, једна реч ће вероватно засметати и заговорницима и љутим критичарима Уније, као и оним неутралнима који ЕУ доживљавају у једном даху са вестима о времену, у смислу – да видимо шта нам је виша сила за сутра смислила!

Шта је европска "заједница вредности" није увек до краја појмовно омеђено, али основни консензус постоји: демократија и владавина права (духовно наслеђе грчко-римске антике), секуларна држава (доба просветитељства), људска права и либерална идеја (Француска револуција), мирољубиво решавање међународних конфликата (горко плаћена лекција два светска рата), поштовање националног суверенитета и права народа да самостално доноси властите одлуке (тај contradictio in adiecto коштао је свет толико ратова!).

Где ће Унија од тренутка до тренутка ставити акценат, како поређати приоритете, није фиксно, већ зависи од случаја до случаја. На Косову је поштовала право албанског народа на отцепљење, а државни суверенитет Србије гурнула у други план, док је у Украјини првенство дала одржању спољних граница, а права руске мањине, два и по пута бројније од косовских Албанаца, ставила у други план.

Још један чувени случај флексибилне примене вредности – због илибералне друштвене и политичке климе, Русији се, невезано с украјинском кризом, одбија приступ у европску "заједницу вредности", али су се много озбиљније турске повреде људских права и дипломатских узуса све до недавно подносила практично без поговора.

Свеједно, не треба имати дилема: ЕУ се држи својих вредности, некад из стварног идеализма, некад из практичног рефлекса.

Да се српски лидер Слободан Милошевић почетком деведесетих јавно клео у европске вредности, све да је иза леђа и радио оно што је радио, другачије би Срби прошли кроз деведесете.

Ко то не верује, нека баци поглед на примере Фрање Туђмана, Изетбеговића старијег, Хашима Тачија или Мила Ђукановића: четири лоша убише лошег Милоша.

Рачуна се изговорена реч. Шта је демократија, то одређује јавни европски дискурс, а не сам карактер демократских институција.

Позив на лицемерје?

Да ли то значи да је улазак у европску заједницу вредности поплочан лицемерјем?

Ту је допуштено више интерпретација. Велики немачки социолог Никлас Луман говорио је да се "о свему може разговарати, осим о истини", чиме је само потврдио оне културолошке теорије које у пристојној лажи виде почетак цивилизације.

У дугој политичкој историји Старог континента већ се толико непристојно лагало у миру, а искрено убијало у рату, да је свака пристојна лаж напредак. Довољно поновљена, она делује повратно на рађање одговарајућег фактичког стања.

Ако се погледа крвава историја европских ратова, Унија је џиновски корак напред у трансформацији пристојне лажи у оствариву истину.

Само они који су идеју о уједињеној Европи слободних и правдољубивих нација доживљавали утопијски, а притом пропуштали да примете њен карактер наравоученија из епохе ратова, могу бити разочарани.

Да је нема, Унију би требало измислити. Каква ће она бити, о том се треба свађати.

Велт: Јединство без илузија

У тако описаном оквиру пуном противречности, разапетом између идеалног и остваривог, крећу се све анализе јубилеја ЕУ у медијима немачког говорног подручја.

"Често се чује да је историја европског уједињења историја криза. То је дијагноза која бледи у судару са стварности. Потребно ју је формулисати још драстичније: процес европског уједињења је рођен из кризе. Нема веће кризе од нулте тачке на којој се Европа налазила 1945. године", пише немачки Велт.

Лист цитира из мемоара Пол-Анрија Спака, белгијског министра спољних послова у време потписивања Римских уговора у марту 1957. године: "Била је то незаборавна прослава. Италијани су све одлично организовали. Окупили смо се на Капитолу, у сали 'Орација и Куријација' (Orazi e Curiazi). Кад је документ потписан, римска звона су звонила свом снагом поздрављајући рађање нове Европе. (...) Али јединство Европе може имати успех једино ако поседује коначни карактер."

Каква охолост, коментарише лист, "кад је свакоме јасно да у историји не постоји ништа коначно. Позив за 'више Европе' је толико бесмислен и дезоријентисан као и позив за 'више Луксембурга' или 'више Пољске'. Потребна нам је боља, флексибилнија, љубазнија Европа, делатнија у прокламованом, скромнија у бусању у прса".

ОРФ: Криза као шанса

"Римским уговорима створена је епохална правна новина: државе су делегирале део своје суверености и тако створиле наднационалну правну заједницу. Први пут у историји, колективно право је добило примат над државним", пише аустријски ОРФ.

Европско јединство треба доживети у реалистичном кључу, сматра тај медиј.

"Ако се данас говори о Европи различитих брзина и то проглашава катастрофом, да па шта? Ништа ново, у ЕУ је увек постојала једна група која је вукла напред и други који су се држали за довратак... Да радови на европској кући на појединим местима иду брже, не значи да ће срушити статику. Сигурно, да се у већој хармонији 'куцка' са свих страна, то би угрејало многа срца. Међутим, најкасније од великог проширења 2004. позив на апсолутно јединство је постао анахронизам. Шездесет година касније, идеалистичка фасада ЕУ је срушена, али је скелет рационалности остао".

Ноје цирхер цајтунг: Иде се даље, док даље више не иде

"Сва та пуста прича о различитим брзинама храни сумњу да су чак и она, револуционарно доживљена сценарија из пакета Европске комисије, обични смоквини листови. Рекло би се да се у ЕУ о променама уопште озбиљно не размишља, само маше папирима. Због тога је највероватнија будућност 'све као и до сада', односно 'све исто, док не пукнемо'", оцењује швајцарски лист.

Ипак, и "неутрални" Европљани, ако таквих уопште има, упадају у замку историјске носталгије ЕУ – како је то било кад смо и ми, Швајцарци, учествовали у стварању Уније, иако тек толико да им бацамо балване под ноге!

У то име, Ноје цирхер цајтунг описује епизоду из дана који су претходили потписивању Римских уговора 1957.

Документи су припремљени у Бриселу, па транспортовани теретним возом за Рим. Млађој генерацији, одраслој на интернету, то је тешко објаснити на веродостојан начин.

У Базелу је царина блокирала композицију, а пратиоца папирног терета упутила да се пресели у путнички воз и сачека документе у Милану, кад и ако швајцарски службеници одустану од намета на европску будућност.

У Милану су се теретни и путнички воз мимоишли, па су документа каснила у Риму. Серија незгода се наставила. Нацрти су мењани у последњи час, све је морало да се штампа још једном. Два дана уочи термина, папири и принт-шаблони стајали су распоређени по поду ради боље прегледности.

Ујутру су стигле чистачице и савесно побацале све смеће с пода. Да би се уговори под хитно поново штампали, слагали и повезивали, ангажован је локални студентски сервис. У последњи тренутак, студенти су затражили веће хонораре и ступили у штрајк.

И тако се догодило да су Аденауер и колеге 25. марта те године потписивали документе са одштампаном првом и задњом страницом, а унутра празно.

То је весела Европа. Она друга је 24. марта пре 18 година учествовала у бомбардовању Србије.

Проблем с Европом је у техници, не у идеји – како имати више прве, мање друге, а да ти се у комбинацију још не увуче и "више Пољске".

Франкфуртер алгемајне цајтунг: Европљани уједињени на своју срећу или несрећу

Франкфуртски лист се враћа десет година уназад и цитира део из Берлинске декларације, којом је Унија славила 50. годишњицу: "Грађани ЕУ су уједињени у срећи."

"Хоће ли се европски естаблишмент усудити да ту реченицу понови на овој прослави? Унија је преживела још једну деценију, али с дубоким ожиљцима и незараслим ранама. Послератно одушевљење идејом уједињења одавно је устукнуло пред скептичном трошковном рачуницом, а и она се већ понегде претвара у одбојност, чак мржњу. И у оним круговима, који не негирају предности једне мирољубиве Европе без унутрашњих граница, могуће је срести став да су Европљани уједињени у несрећи. (...) Унију муче нове кризе и старе грешке у конструкцији. Ипак, пословица да је циљ путовати, а не стићи, никад није била тачнија него кад се примени на европско уједињење. Циљ је пут, чак и кад води преко литица и камењара", коментарише тај лист.

Зидојче цајтунг: Хоће ли нас историјска симболика спасити?

Баварски дневник је најемотивнији у евоцирању догађаја од пре 60 година. Предмету анализе лист се приближава из угла genius loci, "духа" конкретног простора у коме су Римски уговори својевремено потписани.

Зидојче цајтунг: "Ни 160 лустера нису довољни да би осветлили ову велику салу. У строгом реду висе са касетиране таванице, сви у погону. Али 'Сала Орација и Куријација' на првом спрату Конзерваторске палате је тако висока и волуминозна, да би је само рефлектори заиста осветлили. Или сунце. Али оно остаје напољу, пригушено млечним стаклима. Зато је тај простор у сталном сутону, дрема на историјском Капитолу. У мрачној тежини, монументална и моћна, та се сала скупила у имену две породице, чији је крвави обрачун једном спасио Рим. Надајмо се да ће организатори овог пута укључити још коју лампу да знамо куд идемо."

Патетика? Ако се архитектура користи у друштвенодијагностичке сврхе, онда је то што пише баварски дневник низ рационално сложених реченица.

Genius loci обавезује, о томе нема сумње. Вероватно бисмо имали посла са другачијом Унијом да се пре шест деценија формирала у аули Константина Великог у Триру, крунској дворани Карла Великог у Ахену, дворцу Во-л-Викомт (Vaux-le-Vicomte) код Париза, или под шатором у Ефесу где је до турских освајања стајала Јованова базилика Јустинијана Великог.

Овако, Унија је рођена у палати коју је реновирао и доградио Микеланђело, фасаду украсио такозваним колосалним редом, просекао белви осу ка граду, отворио перспективу и наговестио барок. Оно што је тај genius loci пренео на Унију су монументалност, естетика чистих линија и далеки хоризонти.

Плус, нови почетак. Капитолски трг је реновиран три године после "sacco di Roma" (1527), кад су немачке, шпанске, италијанске и друге, али дефинитивно не српске војне хорде, опљачкале и запалиле Рим.

Микеланђелове интервенције имале су симболику "дижемо се из пепела", а пре 60 година исти такав печат утиснуле и Европској унији.

Како се онда могло догодити да су представници нација које су пре шест деценија, јуче у репризи, трасирале заједничку будућност континента низ Микеланђелове осе лепог погледа, мирно гледале док су се рушили и палили српски мостови, пруге и раскршћа, а шрапнели погађали бебе на ноши?

Зашто су сироти српски "духови простора" избомбардовани док су стајали у загрљају с људима који су их тренутно настањивали?

Зато што нису били ни ренесанса ни барок, ни Исток ни Запад, ни риба ни девојка, тек ту и тамо, у најбољим случајевима, модерна архитектура? Унији није потребан нови почетак, већ либерални исповедник старих грехова.