Реакционари свих земаља, уједините се

Снага историјских митова у обликовању модерне политике није смањена у наше време, сматра Марк Лила у својој најновијој књизи политичких есеја "Насукани ум". Познати амерички политолог и професор историје идеја на Универзитету Колумбија анализира дугу линију културног песимизма, носталгије и реакционизма и закључује: апокалиптична мисао је увек модерна.

Револуционари, модернизатори и реформатори, пророци напретка и светле будућности, добро су обрађени у историји идеја. За разлику од њих, теорија реакционарне политичке мисли тек треба да буде написана, сматра Лила.

Онако као што се и у пракси појављује несистематично и епизодно, реакционарни ум и у теорији остаје становник изолованих мисаоних експеримената, парадигма која живи и умире са својим аутором.

Амбиција Марка Лиле је стога једноставна онолико колико је и револуционарна: ако теорија политичког реакционизма још није написана, ако се до дана-данашњег нико није прихватио систематизације тзв. реакционарних политичких аутора и реакционарне мисли, онда је његова последња збирка есеја добар покушај да се та празнина попуни.

Али најпре, шта је то "реакционар", какав је он био јуче, а какав данас? Како се "реакционар" препознаје и по чему разликује од обичног конзервативца, политичке врсте широко заступљене у свим парламентима и изборним телима данашњице?

Лила још у предговору објашњава – мислити "конзервативно" и мислити "реакционарно" јесу две различите ствари.

Биће сутра пропаст света

Најкраће објашњено, "реакционарна мисао" је она која сматра да је некад постојало златно доба, нека златна епоха, где је све било боље. Сви модерни проблеми настали су због тога јер су друштва данашњице изгубила везу са тим одлучујућим моментом у прошлости.

"Конзервативац" је човек традиције, "реакционар" човек магичне епохе.

Конзервативац је становник модерног времена, јер су сви његови напори усмерени ка томе да у данашњици осигура опстанак (њему) добрих традиција. За разлику од конзервативца, који је у ствари ултрамодеран, реакционар је становник прошлих времена.

Реакционар лута светом и историјом без трунке утехе – нити је тражи за себе, нити је допушта другима.

"За апокалиптичну имагинацију садашњост је страна земља, а прошлост домовина", каже Лила.

Изворна епоха, она коју реакционарни политички ум позива у спас, била би она у којој још није повучена граница између бога и човека у организацији друштвеног поретка.

Ко је ту границу повукао, зна се: доба просвећености и Француска револуција. Када су те две енормне енергије пре триста, односно двеста година, избациле Бога из политичких, државних и друштвених односа, активирале су бомбу спорог дејства испод свих култура развијених на развалинама хришћанске религије.

Реакционар би на пример био Освалд Шпенглер, са својом познатом књигом "Пропаст Запада". Али пропаст Запада је преуски фокус за теорију реакционарне мисли у целини, па то опште место Лила једва да и спомиње.

Шпенглер и Ниче се спомињу тек толико, на маргини, да се читалац лакше уведе у тему, да у апокалиптичну мисао буде увучен преко естетике, јер нико није о пропасти писао тако лепо и заљубљено као та два аутора.

Ниче чак фигурира анегдотално: сви идеолошки противници који се не слажу ни око чега, увек ће се сложити барем око једне ствари – да је Ниче крив за Први и Други светски рат.

Допринос Лилине књиге есеја се заснива на томе што он избегава општа места, покушавајући да систематизује теорије које предсказују неумитну, програмирану пропаст свих народа, нација, друштава и култура израслих из хришћанске религије.

Апокалиптичари имају незахвалан посао, каже Лила: док упозоравају, они су смешни, ако погоде, нема никога ко ће им аплаудирати на памети. "Не можеш проверавати јесу ли у праву, док није касно."

"Make America great again"

Књига се састоји од седам, а ако се рачуна и увод, од осам есеја. Увод је значајан по томе што поставља модерну референцу на америчке "theocons" (theology+conservatism), односно хришћанску десницу која се у тој земљи већ годинама бори за политичку превласт и са председником Трампом у Белој кући изгледа да је постала дефиницијска друштвена снага.

"Насукани ум" објављен је непосредно пре америчких председничких избора, у њему нема Трампа. Свеједно, већ прве рецензије "Насуканог ума" нису пропустиле да спомену како се Трампова победа храни из емоције страха милиона гласача који су у колективном акту политичке носталгије изабрали повратак у доба кад је "Америка била велика".

У уводу се поставља категоријални апарат политичке реакције: златно доба, повратак Бога у политику, јака породица, морално образовање, осећај припадности, смислена смрт и, изнад свега, жеља да се опстане као култура. Све одреда категорије које су до доба просветитељства важиле у хришћанским друштвима.

Лила је наравно свестан историјске ироније, да све те споменуте категорије данас важе у исламским друштвима. Гледано појединачно, каже Лила, нема већих носталгичара од младих, необразованих, збуњених салафистичких терориста који данас убијају по Европи!

После увода, следе есеји о политичкој мисли Франца Розенцвајга (1886. Касел, † 1929. Франкфурт на Мајни), Ерика Фогелина (1901. Келн, † 1985. Калифорнија) и Леа Штрауса (1899. Хесен, † 1973. Мериленд).

Оно што спаја сву тројицу је инсистирање на деистичком принципу у организацији друштва: без Бога, макар декларативног, макар на нивоу ритуала, макар као "тихог партнера" партија на власти, хришћанска друштва улазе у суицидалну зону.

Фогелин је познат као аутор теорије "политичке религије". У скраћеној верзији: кад Бога избациш кроз врата, он ти се врати кроз прозор као фирер, аутократа, диктатор, демагог, популиста, једном речи, као несавршени човек.

Фогелин: "Оног тренутка када је Бог постао невидљив иза света, ствари света су постале нови богови. Марксизам, фашизам, национализам – сви су постали нове политичке религије, комплетно с пророцима, свештеницима и храмовима за подношење жртава".

Након два есеја у којима се идеологија "назадности" посматра као речна струја (делта Нила, каже Лила!), следи сведочанство о серији атентата у Паризу из јануара 2015. са анализом две књиге које су се у трагичној коинциденцији уклопиле у реакционарну политичку мисао: "Самоубиство" француског новинара Ерика Земура и "Потчињавање" Мишела Уелбека.

Последњи есеј "Витез и калиф" се кроз стилску фигуру елипса игра са Дон Кихотом и његовим будним сновима о "златном добу". Ако нам тамо нема повратка у животу, онда у смрти. Витез тужног лица нас води, иза нас остаје калиф. И калифат.

Зашто је овде све жуто?

У неким језицима, као на пример српском или немачком, реч "реакционар" има негативну вредносну конотацију. У немачки језик термин "реакционар" је ушао као ознака за представнике конзервативне револуције, оне који су се као Едмунд Берк супротстављали програму "egalite, fraternite, liberte".

У српски је такође унесен на таласу културних референци, али углавном као ознака за оне који су се супротстављали владавини радничке класе, комунистичке партије, који су седели на Голом отоку или од партизана бивали стрељани због кашике кајмака или украденог шала.

Такву вредносно негативну конотацију "political reaction" нема у енглеском језику.

Та релативна појмовна неутралност омогућује Лили да учини први корак ка теоријској систематизацији "реакционара", а да их не третира као назадне, тврдоглаве и глупе.

Она му оставља слободу да на велику политичку сцену уведе носталгију као снажан мотив друштвених промена.

Лила: "Свака капитална социјална трансформација оставља иза себе нови рај из кога се људи осећају прогнани и који им у наставку служи као објект носталгије. Реакционарни мислилац нашег времена сматра да је носталгија моћнија од наде. Наде се могу изневерити. Носталгија је неуништива."

Лила је теоретичар, а не навијач. Он не каже шта он о "реакционарима" мисли, већ само шта њихова мисао значи.

Једнако тако ни Фогелин никада није рекао да ли он лично верује у Бога. Путокази које је оставио рекли би да је био атеиста, у најбољем случају агностик и да је на хришћанску религију гледао као на моралну хигијену. Његова порука је била: или ћете се барем правити да верујете у Бога, или сте готови.

Мишљење у епохама је магично мишљење, каже Лила и на једном месту цитира америчког песника Рандала Џерела: "Људи који живе у златном добу обично иду около и жале се како је све око њих жуто."

У својим најбољим моментима, свет изгледа болује од хепатитиса.

број коментара 3 пошаљи коментар
(недеља, 05. феб 2017, 16:32)
Igor [нерегистровани]

Sve hvale

I ponovo, fantastičan tekst, nedjeljna inspiracija!

(недеља, 05. феб 2017, 14:51)
anonymous [нерегистровани]

Potpuna besmislica i dezinformacija

Apokaliptičari se ne pozivaju na političke, društvene ili filozofske koncepte, već isključivo na analize zaostavštine drevnih civilizacija, ciklicnost astrofizickih pojava u sunčevom sistemu, geoloških nalaza i zdravo zaključivanje. Sve ostalo je prodavanje magle neupucenom narodu.

(недеља, 05. феб 2017, 12:53)
anonymous [нерегистровани]

Dobro je opisao opste poznate stvari, koje...

....vec odavno zna, prosecno obrazovana i informisana - osoba! Nista vise, od toga.....