Улога војске у Турској кроз историју

Да ли су џамије постале касарне, минарети бајонети, а верници војници Реџепа Тајипа Ердогана?

Турске оружане снаге (ТОС) и њихова деценијама доминантна улога у политичком животу земље последњих година пролазе турбулентан и, по саму војску, болан процес промена. Под утицајем унутрашњополитичких и међународних фактора позиција армије доживела је суштинску трансформацију од доласка на власт Партије правде и развоја (АКП).

Та политичка странка, чврсто укорењена у исламистичкој идеологији, вешто је искористила процес европских интеграција да, комбинујући унутрашњи и инострани притисак, маргинализује до тада свемоћну војску и њене недодирљиве генерале.

Улогу Турских оружаних снага, друге по величини армије НАТО-a, у унутрашњој, спољној и безбедносној политици земље није могуће на прави начин разумети а да се она претходно не сагледа кроз историјски контекст. Наиме, данашња Република Турска родила се на развалинама Османског царства захваљујући отпору који је западноевропским окупационим силама пружила њена армија са Мустафом Кемалом Ататурком на челу.

Турску револуцију од 1920. до 1923. године, из које је настала данашња република, водили су и извели официри. На крилима те револуције први политички лидери модерне Турске, укључујући њеног првог председника Ататурка и премијера Исмета Иненија, потекли су управо из редова Турских оружаних снага.

Међународно окружење између два светска рата, а посебно Хладни рат, били су пресудан фактор и својеврсно плодно тло за очување улоге војске у турском друштву. Исконски страх од Русије, а затим од СССР-а, био је храна не само за јачање улоге војске унутар земље, већ и брана критикама "слободног света" због бројних кршења основних људских права и слобода. Та права и слободе, са прећутном сагласношћу западних савезника Турске, драстично су кршени управо у јеку блоковског одмеравања, кроз државне ударе и војне хунте шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година прошлог столећа.

Страх од исламизације и курдског сепаратизма представљали су исто тако битан фактор који је војно-политички естаблишмент препознао, подгревао га и њиме вешто манипулисао, користећи га за очување сопствених привилегија.

Војска је на основу Устава, који је сама донела 1982. године, себе прогласила последњом браном против рушења секуларног поретка који је успоставио Ататурк. Последњи успешан војни удар, штитећи сопствени устав, армија је извела 1997. године, оборивши владу исламисте Неџметина Ербакана без иједног испаљеног метка.

Посебно је важно, на овом месту, подсетити на то да је исте године, због рецитовања стихова: "Џамије су наше касарне, њихове куполе наши шлемови, минарети наши бајонети, а верници наши војници", на затворску казну осуђен тадашњи градоначелник Истанбула, а данас "вођа свих Турака" Реџеп Тајип Ердоган.

Била је то лабудова песма турских генерала. Одговор на курдски устанак у првој половини деведесетих година 20. века био је искључиво одговор војске. У врзином колу међусобне размене насиља, Оџаланов ПКК и турска армија ојачавале су своје позиције и, свесно или несвесно, спречавали сваку алтернативу сопственој доминацији политичким заједницама, чији су интерес заступали снагом оружја.

Крај хладноратовске ере, распад СССР-а и распарчавање СФРЈ, ратови у Либану, Ираку и Авганистану, а на првом месту курдски устанак на југоистоку данашње Турске, појачали су дубоко уврежене страхове и очували иначе преовлађујуће мишљење да Турска, због својих унутрашњих противречности, још није спремна за потпуну демократизацију, односно да стави ТОС под потпуну цивилну контролу слабашних коалиционих влада.

У последњих неколико година владавине АКП, све су видљивији знаци очигледног опадања улоге оружаних снага у турској политици. Прави почетак краја доминације ТОС-а у унутрашњој политици земље био је неуспели "интернет" државни удар из априла 2007. године.

Тада је Генералштаб ТОС-а, издавши саопштење у ситне сате и објавивши га на званичном сајту војске – познатијег као "поноћни меморандум", покушао да спречи избор дотадашњег министра иностраних послова Абдулаха Гула за председника Републике. Такво драстично мешање оружаних снага у домаћу политику вешто је искористио неприкосновени вођа АКП Реџеп Тајип Ердоган. На ванредним изборима које је расписао, у референдумској атмосфери "за мешања војске у политику или против тога", до ногу је потукао и кемалистичку опозицију и њене патроне у Генералштабу ТОС-а.

Драматичне промене на турској политичкој сцени, као и новонастала међународна конјунктура, у међусобној интеракцији створили су погодно тле за слабљење утицаја ТОС-а на формирање унутрашње, спољне и безбедносне политике.

Најснажнији унутрашњи фактор слабљења утицаја војске је једнопартијска стабилна влада АКП, која од новембра 2002, из избора у изборе, осваја све веће поверење грађана Турске. Од 2007. кроз судски процесуиране случајеве Ергенекон и Маљ, у којима су највиши ешалони ТОС-а оптужени за покушај свргавања демократски изабране владе, против армије је оркестрирана силовита кампања у средствима јавног информисања.

После медијске кампање, због које је имиџ у јавном мњењу до тада популарне војске осетно урушен, уследила су масовна хапшења старешина оружаних снага. Важну и здушну подршку овом Ердогановом обрачуну са војним врхом давали су изузетно утицајни и тиражни медији под контролом исламског покрета Фетулаха Гулена. Међу преко шездесет адмирала и генерала који су се у тим операцијама обрели иза решетака нашао се чак и бивши начелник Генералштаба ТОС-а, генерал-пуковник Илкер Башбуг.

Међу спољним факторима који су умногоме ослабили утицај војске на првом месту издвајамо приближавање Турске Европској унији. Откако је 1999. године званична Анкара постала кандидат за пуноправно чланство у ЕУ, један од првих услова био је стављање ТОС-а под цивилну контролу.

Најважнија промена која је, у том смислу, равнотежу снага усмерила у корист владе АКП била је развлашћивање Савета за националну безбедност, којим су, од устава из 1982. године, доминирали турски генерали. С друге стране, САД, иако поједини кругови у Вашингтону с крајњим подозрењем прате процес развлашћивања ТОС-а и постепеног урушавања секуларизма, рачунајући притом на изузетан значај турског савезништва, немо посматрају тај процес.

Ипак, можемо да оценимо да је на одређени начин турска војска, између свега наведеног, такође и жртва сопствених достигнућа. Њена вишедеценијска доминација у унутрашњополитичком животу земље постала је терет за остварење управо оних тежњи и циљева које је сама поставила. Ататуркова визија, као њен најчвршћи ослонац, можда је данас њен највећи противник, јер се поставља питање да ли су ТОС од чувара визије постале највећа препрека за њено остваривање.

Историјски гледано, ТОС су од настанка модерне турске републике биле највећа снага модернизације и напретка. С обзиром на то да је армија, по природи ствари, затворена и конзервативна институција, због недостатка креативног размишљања и флексибилности, догађаји у земљи и свету су их претекли.

На самом крају важно је напоменути да је начин на који је Реџеп Тајип Ердоган турску војску ставио под "цивилну контролу", брутално срозавајући углед ТОС-а у таблоидној штампи и хапсећи њене најистакнутије старешине, суштински онемогућио да војска буде инструмент у рукама владе АКП у спровођењу њене, све агилније, спољне политике.

Без постојања јединственог ланца команде, Ердоганова влада и Турске оружане снаге представљају два одвојена света. Са огромним неповерењем, које влада између већине старешинског кадра и највећег дела цивилног естаблишмента, Турска не може постати озбиљан фактор у свом немирном окружењу, а самим тим ни остварити амбицију да постане макрорегионална сила.

(Текст је објављен у зборнику Турска као регионална сила, Институт за европске студије, Београд, 2013.)

Број коментара 3

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 29. март 2024.
24° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво