Турско-немачка балканска једначина

Иако једни против других нису ратовали још од друге опсаде Беча 1683. године, у последње време турско-немачки односи нашли су се на силазној путањи. Један од узрока размимоилажења је – Балкан.

Корени турско-немачког сучељавања на Балкану сежу дубоко, а данас се, поред других разлога, могу пронаћи и у империјалној носталгији, посебно експонираној у неоосманистичком дискурсу актуелног шефа турске дипломатије.

Оно што је кроз највећи део историје био најмањи заједнички садржилац турске и немачке балканске политике јесте обострани интерес да се спута и сузбије српски утицај на овом полуострву.

Када је разбијањем Југославије тај циљ унеколико остварен и уклоњена највећа брана повратку Немачке и Турске на Балкан, наступиле су прве трзавице између Анкаре и Берлина. Ердоганова Турска у данашњој Немачкој види главну препреку на свом путу ка Европи, на коме је Балкан одскочна даска.

Берлин Ангеле Меркел на балканску улогу Анкаре гледа као на реметилачки фактор за остварење сопствене доминације у Европи. Није никаква тајна да је управо Немачка она чланица Европске уније која се најгрлатије противи пријему Турске у тај клуб.

Досипајући со на живу рану, канцеларка Меркел, уместо пуноправног чланства, Турској нуди некакво „привилеговано партнерство“ за које Анкара не жели ни да чује, сматрајући, са пуним правом, такву понуду непристојном.

Оно што наш регион чини посебно важним поприштем немачко-турског ривалства јесте чињеница да је Балкан оно место које у турској националној свести представља извориште њеног европског легитимитета, место на којем својим присуством данашња Турска, између осталог, доказује и свој западни идентитет.

У последњих неколико година Анкара и Берлин најчешће су се конфронтирали у Босни и Херцеговини. Док се, примерице, Немачка залагала да мандат високог представника
пређе у надлежност ЕУ, Турска је била против. Када је Анкара инсистирала да БиХ убрзано крене ка чланству у НАТО-у, Берлин је ставио вето на њен напредак.

Рачуница је сасвим проста. Немачка у НАТО-у игра споредну улогу и пуноправно чланство балканских земаља у тој алијанси не јача, већ релативизује значај улоге Берлина у региону. С друге стране, свако примицање Балкана ЕУ, у којој Немачка сада доминира и у политичком смислу, слаби утицај Анкаре, која је већ деценијама заглављена у чекаоници тог клуба.

Иако су и Анкара и Берлин међу првима признали једнострано проглашену независност Косова и Метохије, својеврсно ривалство две земље на сваком кораку осећа се чак и на том питању. Док се, на пример, један за другим на челу Кфора смењују немачки генерали, турске трупе у јужној покрајини делују као прост декор.

Егзалтирану изјаву премијера Ердогана да је „Косово Турска, а Турска Косово“ ваља сагледавати и као последицу фрустрираности тиме што је, и поред огромних напора турске дипломатије у промовисању независног Косова, Анкара у потпуности искључена из разговора Београда и Приштине који се воде под покровитељством ЕУ.

На крају крајева, амбиција Турске да на Балкану буде важан играч у неоосманистичкој концепцији подразумева муслиманске заједнице као кључно упориште и ослонац за остваривање њеног утицаја.

Међутим, у перцепцији већине балканских муслимана, за сада, њихова сила заштитница није Турска, већ европска перспектива Балкана која највише зависи од добре воље Немачке.
Улога Србије у балканском одмеравању снага Анкаре и Берлина није мала, нити једноставна. Истанбулска декларација из априла 2010. године у Берлину је својевремено доживљена као прст у око, односно зелено светло Београда за улазак Турске на Балкан.

С друге стране, нова Влада Србије недвосмислено се, кроз изјаве њеног првог човека, определила за „више Немачке на Балкану“. У балканском рачуну више Немачке једнако је мање Турске. Колико Балкана остаје балканским народима непозната је у овој једначини.

(Текст је објављен у недељнику НИН, бр. 3315, јул 2014)