Реџеп Тајип Ердоган - Апсолутиста са визијом

Прешао је пут од уличног продавца ђеврека у сиромашној истанбулској четврти Касимпаша, преко успешног градоначелника највећег града у Европи и политичког затвореника, до неприкосновеног вође Партије правде и развоја, која већ дванаест година влада Tурском. Уз Кемал-пашу Ататурка, који се на челу државе-наследнице Османске империје налазио 15 година (1923-1938), Ердоган несумњиво представља најзначајнију фигуру модерне Турске.

На политичкој мапи данашње Европе турскога премијера могуће је поредити само са два лидера. Уз немачку канцеларку Ангелу Меркел и руског председника Владимира Путина, у новом миленијуму једино Ердоган дуже од два изборна мандата суверено влада земљом која, захваљујући својој величини, броју становника, геостратешком положају, историји и традицији, има потенцијал да утиче на збивања ван сопствених граница.

За разлику од Путина и Меркелове, који су на свој пут до трона кренули из дубоко укорењених естаблишмената Русије и Немачке, вођа турских конзервативаца потекао је из миљеа који је претходних 80 година представљао прогањану маргину турског друштва.

За разлику од руског председника, који је од свог претходника на тацни добио прерогативе апсолутне власти, и немачке канцеларке, која је наследила све механизме једног добро устројеног система, Тајип Ердоган је у новембру 2002. преузео кормило климавог брода, чија је читава посада током првог мандата радила све да новог капетана онемогући у намери да турску лађу усмери у правцу за који је добио мандат од народа.

Прве године владавине харизматичног Ердогана и његове партије, чврсто укорењене у исламистичкој идеологији, протекле су у сталном одмеравању снага са бастионима секуларизма који су их окруживали са свих страна.

Насупрот Ердогану нису се нашли само друга по снази армија НАТО савеза, читава администрација и правосуђе, већ и традиционално секуларна штампа и њени власници, оличени у неколицини најбогатијих турских породица.

Као у каквој шаховској симултанци, одважни и лукави Ердоган, попут Макијавелијевог "лава и лисице", једне је привукао на своју страну, а друге, без милости, до ногу потукао.

У успостављању апсолутне власти у Турској, Ердоган је истовремено успостављао невероватна савезништва - са Европском унијом у претпочињавању свемоћних Турских оружаних снага, са утицајним исламским верским покретом имама из Пенсилваније, Фетхулаха Гулена, у успостављању контроле над правосуђем и полицијом, са дубоко укорењеним турским национализмом у овладавању масама.

Тајна успеха сваког владаоца лежи у одабиру компетентних и лојалних сарадника, те постизању и деоби благостања са својим поданицима. У ових дванаест година турски премијер је у великој мери успео и у једном и у другом. Да срећа прати храбре сликовито говори и његов пример.

Апсолутистичке тенденције његове владавине у последњих неколико месеци, које би га свакако у негативном светлу експонирале у западном свету коме Турска кроз чланство у НАТО савезу припада од 1952. године, остале су у сенци украјинске кризе и обновљеног сучељавања Запада и Русије. Посланици Ердоганове партије у Парламентарној скупштини Савета Европе су прошле недеље редом гласали у корист Путинове Русије.

(Текст је објављен у недељнику Време, бр. 1215,17. април 2014.)