Зашто су избеглице испрепадале Немце

Политиколог Басам Тиби је аутор тешких теорија које се лако памте. Појмови које је као глобални аналитичар политичког ислама креирао - "Евро-ислам", "Leitkultur" (водећа култура), "паралелна друштва", "шариа-ислам", његова теорија "пола-Модерне", по којој исламска друштва прихватају институционалну, али одбијају културну Модерну, одавно су се осамосталили од свог творца и данас имају фиксно место подједнако у друштвеним наукама и медијском дискурсу. 

Тиби је рођен у Дамаску 1944, у породици која се истицала богатством, традицијом и образовањем, плава крв сунитског ислама. Са осамнаест година је послат у Немачку, где је студирао политичке науке, социологију и филозофију.

Сам признаје у интервјуима да је то био лагодан живот без обавеза, све док породица није осиромашила и престала да шаље апанажу. Тиби се запослио у пошти, разврставао писма и тек тада постао озбиљан студент, у годинама после тога прослављени аутор књига о политичком исламу, тражени универзитетски професор од Америке, преко Немачке до Блиског и Далеког истока.

Без длаке на језику, Тиби је на таласу "културе добродошлице" и Меркелине избегличке политике гурнут у други план, избегаван од немачких медија. Сада се вратио у пуном сјају: бритак, отворен, монументално разочаран, али и даље непријатељски расположен према свакој политичкој коректности, Тиби ових дана даје интервјуе на покретној траци, а немачки медији се одједном утркују да с њим разговарају, иако то значи да ће добити детаљни опис о томе како је интеграција отишла врагу на испит. Тиби коментарише како га је "келнска новогодишња ноћ извукла из конзерве".

У Америци је био професор на Харварду, Јелу, Берклију и Принстону, у Немачкој у Гетингену и Хамбургу. Избор из његовог богатог опуса: "Исламска миграција-пропала интеграција" (2002), "Нови тоталитаризам. Џихад и западна безбедност" (2004), "Исламски изазов. Религија и политика у Европи 21 века" (2008), "Евро-ислам: Решење за конфликт цивилизација" (2009).

За превод је изабран Тибијев интервју из Basler Zeitung-а, зато што делује као школски пример немогућности комуникације између двоје људи различитог животног и интелектуалног искуства.

Интервју Бенедикта Нефа са Басамом Тибијем

Недавно сте за "Билд" рекли "Немци осцилирају као клатно између два екстрема – непријатељства према странцима и еуфорије према странцима. Немају мере!" Да ли то Немци имају склоност ка екстремизму?

Већ 54 године живим међу Немцима и на основу тог искуства верујем да имам право на дијагнозу. Немцима фали уравнотежени поглед на стварност. Шта год да погледаш, или су за нешто, или су против, средња мера за њих не постоји. То није само моје мишљење. Двојица немачко-јеврејских философа су много пре мене дошла до истог закључка. Хелмут Плеснер је писао да Немци увек испочетка "падају под чаролију екстремних погледа". Теодор Адорно је говорио о "патосу апсолутног" као специфично немачкој болести.

Како је неуравнотежност постала општи немачки феномен?

Ђерђ Лукач је говорио о "посебним цртама у историјском развоју Немачке". Кад су Енглеска и Француска пронашле пут до нације, Немци су још били комплетно посвађани и без икакве политичке културе. Начин на који је Немачка уједињена 1871, није био нормалан. Немци вуку кризу идентитета још из 19. века.

Какву улогу у томе има Хитлер?

Хитлер није био несрећан случај, он је био програмиран. Адорно је писао: Да се Хитлер појавио у Енглеској или Француској, тамо би га исмејали. У Немачкој су га славили. Хитлер парадигматично спада у један од немачких "посебних путева" које спомињем.

И немачку избегличку политику данас називате "посебним путем". Можете ли да објасните шта под тиме уопште мислите?

Француски председник каже: Узећемо 30.000 Сиријаца и онда је шлус. Немачка канцеларка прими 1,5 милиона избеглица, али и даље одбија да уведе горњу границу. То ја зовем "посебним путем" типичним за Немце. У недавној свађи на страницама Велта каже један уметник јеврејском новинару Хенрику Бродеру, "ми смо Немци, ми не можемо да живимо у нормалности". А Бродер га пита – а зашто па не можете? На то ће дотични уметник – "Зато што смо убијали Јевреје". Бродер каже: "Ја сам Јевреј и хоћу да живим у нормалној земљи!" Да пронађе меру, средину, нормалност, било би то тако важно за Немачку. Али елите из света науке, политике и медија су стриктно против тога, они би се и даље љуљали са клатном, што даље и више, док све не пукне.

Љути сте на Немачку, а истовремено сажаљевате Немце. Зашто?

Моја домовина је Гетинген. Град је примио неколико хиљада избеглица и они су данас ти који владају градским трговима и улицама, галаме и доносе немир. Када ми то иде на нерве, ја им приђем и кажем, молим вас да искључите радио. Или, молим вас да говорите тише. Поента је – ја се не бојим да их опоменем. Немци се боје да им кажу, дајте то мало пристојније, јер верују да ће одмах важити за расисте. Зато ми је жао Немаца. Због тог рефлекса страха и стида. Тако су препаднути, да се чак ни не усуђују да кажу шта мисле.

Ви сте и сам Сиријац. Ваша друга домовина, Немачка, узима стотине хиљада ваших земљака. Зар не мислите да би Вас то требало да радује?

Да објасним. Доста се возим таксијем, зато што немам ауто. Најлепше код вожње таксијем су разговори са таксистима, а то су по правилу немачки Турци или немачки Иранци. Они мисле исто као и ја. Сви ми кажу – дошли смо без ичега и успели овде у овој земљи да нађемо посао, слободу и мало мира. Тих 1,5 милиона избеглица уносе неред у ово друштво. Ми немачки странци почињемо да се бојимо за опстанак. Јер, оно што се подразумева под синтагмом "опасни Немац" је увек или нациста или будала. То су две стране исте медаље. Мој страх је да су "будале" од данас, нацисти од сутра.

Зато што ће им одједном бити свега доста?

Управо тако.

Ви сте били антисемита кад сте дошли у Немачку.

Ја сам рођен у Дамаску и тамо сам живео до осамнаесте године. У школи и у медијима сам сваки дан слушао како су Јевреји опасни интриганти и непријатељи свих Арапа. Била је то музика моје ране младости. У Немачку сам дошао на студије као мрзитељ Јевреја, не зато што се зовем Басам Тиби, већ зато што сам одрастао у окружењу антисемитске арапске културе. Већина Сиријаца су антисемити, то је део социјализације.

Шта Вас је променило?

Имао сам срећу да студирам код двојице вансеријских јеврејских философа у Франкфурту – Адорна и Хоркхајмера. Адорно је променио мој живот, он ме је излечио од антисемитизма. Ако је Адорно Јеврејин резоновао сам, онда Јевреји не могу бити лоши. После сам био први Сиријац који је путовао у Израел и јавно рекао: ја признајем јеврејски народ и његово право на државу Израел. У Сирији сам важио за издајицу.

Ви сасвим спонтано разговарате на улици са сиријским и арапским избеглицама. Одакле то?

Да, и при томе добијам информације које Немци не добијају. Сиријци не разговарају са немачким властима тако неусиљено као са мном. Даћу вам два примера. Један Палестинац који је живео у Дамаску, сад у Гетингену чека на процесуирање азилантског статуса. Али немачке власти су затрпане таквим захтевима и његов случај никако да се помери. Он ми каже: "За све су то криви Јевреји!". Ја га питам: "А какве то везе имају Јевреји са прописима о додели азила?". Он: "Зар ниси приметио, овде у Гетингену има Јеврејска улица и тамо ти они седе и владају градом!" Покушао сам да разговор уведем у рационалне воде, али то није имало никаквог смисла. Један други Сиријац, признати азилант, има четворо деце, не зна једну реч немачког, тражио је од града да му додели ауто, треба му. Кад су одбили, јако се наљутио: "То су ми Јевреји сместили!" каже ми.

И Ви мислите да су то репрезентативни примери?

О, да, и те како! Ти људи су социјализовани у једној антисемитској култури.

Вама смета "арапска култура буке и галаме". Како реагују Ваши земљаци када их због тога јавно опоменете?

Имам проверену методу у опхођењу с таквим људима. Одем међу њих и кажем на арапском: "Моје име је Басам Тиби. Ја сам из Дамаска, муслиман сам као и ви, живим овде и захвалан сам због тога што сам ту. Ви се понашате непристојно. То је против сиријских обичаја". Укратко, пробам да их постидим. А ако то не функционише, онда убацим у другу брзину, па им цитирам суре из Курана и доказујем како то што раде није исламски. Знам Куран напамет, ту ми нема равног, са сурама их увек победим. Верујте ми, кад са тим људима говорим арапски и употребљавам арапске аргументе, имам над њима више власти него неки испрепадани немачки полицајац.

Али шта ћемо, обичан Немац не зна арапски и не долази из Дамаска. С друге стране желите да Немци више учине на пропагирању своје културе. Како те две ствари довести на исту линију?

Дуго сам живео у Америци. Млади муслимани у Бостону, Њујорку или Вашингтону гаје мешавину страха и респекта пред полицијом. Њима је јасно да могу у затвор ако су дрски према полицији. Немачки полицајци би морали да странце, који се с презиром понашају према органима реда, науче поштовању. То се, међутим, не догађа. Страх од оптужбе расизма је у Немачкој већи него страх од слома јавног реда и мира.

Медији стално истичу захвалност избеглица за немачко гостопримство. Да ли је то за Вас још један пример за одсуство реалности?

Живимо у глобализованом свету. Још пре него што су кренули у избеглиштво, људи виде и поуздано "знају" да у Немачкој има обиље великих станова и згодних плавуша, до којих се долази кроз механизам државе благостања. Управо сам се вратио из Каира, тамо је двособни стан луксуз. Мушкарац који се жени у Каиру, мора да докаже младином оцу, да он има двособни стан. Овде у Гетингену знам шеснаестогодишње Арапе који само за себе имају двособни стан. А онај ко са 16 година има двособни стан, са 18 хоће ауто! Али, гле ти проблема, социјална помоћ је довољна за стан, али не и за ауто.

И ту је онда потенцијал за разочарање?

Тако је. Чак и најзахвалнији Сиријац, онај који је са Меркеловом направио "селфи", наступио је пре неколико недеља на телевизији и објаснио Немцима да га је Меркелова врло разочарала. А при томе, каже, он није желео много, само посао, сигурне приходе и стан. А она му је све то ускратила! Ми ћемо тек доживети велике социјалне конфликте.

Шта Вас чини тако сигурним?

Прво, зато што Немачка не може да испуни тако висока материјална очекивања. Друго, зато што те избеглице имају систем вредности који није компатибилан са модерним временом. Сиријци са којима ја разговарам кажу: "Немци су људи без части, зато што њихове жене имају секс са сваким. С мојом женом, мојом кћери, мојом рођаком, не може свако да има секс. Оне су моја част."

Шта то значи у опхођењу према немачким женама?

Видели сте у новогодишњој ноћи у Келну шта то значи! Стотине младих муслимана третирало је жене као слободну ловину. Наравно, они знају да је такво понашање законом забрањено. Они знају да се то не сме. Али свеједно мисле: Немачке жене су ионако курве, с њима се то може. Уз то долази и реалистична представа, да њихово понашање неће имати консеквенце. Да их немачки полицајци неће радо позивати на ред, ако не желе да их шира заједница оптужи за расизам. То је застрашујући сигнал слабости. Многе придошлице гледају на Немце као на слабиће, уопште их не схватају озбиљно.

Значи, суочавамо се с реакцијом губитника. Они који од Меркелова нису добили ауто, добар стан и блондинку, ти се свете немачком мушкарцу, тако што силују његову жену?

Силовање жена је средство вођења рата у Сирији. Све стране у сукобу то раде. Избеглице које овде стижу, као прво, долазе из такве културе, као друго, нису сви жртве. Кад такви мушкарци не добију оно што очекују, постају љути и бесни. У култури из које ја долазим, најнормалнија реакција је да понижаваш оне који су те наљутили. А уобичајен оријентални начин да понизиш једног мушкарца је тај да му понизиш жену, кроз силовање. Моја претпоставка је да су ти млади муслимански мушкарци у Келну желели да понизе жене, али дубљи мотив је био понижење немачког мушкарца. Жена је за њих ионако само инструмент.

Кажете да је Келн био само почетак. Зашто сте тако негативни?

Зато што на страни немачке државе не видим никакав интеграциони концепт, само хаос.

Схватио сам. Патријархални мушкарци из култура непријатељских према жени су отпорни на интеграцију. Шта да онда ова држава направи с њима?

Они који су ту, морају бити преваспитани. И Немци су 1945. махом били нацисти. Хитлер је владао уз подршку већине грађана. Немци су од стране Запада преваспитани у демократе. Ја сад захтевам нешто слично за мигранте из исламског света: Преваспитање из патријархалне културе ка демократији.

Па Немачка управо то ради!

Интересантно, нисам то приметио... Немци мисле, све се може регулисати законом, то је део њиховог ауторитарног идентитета. Враћам се на почетак, на феномен "посебног немачког пута". Преношење вредности, преузимање вредности – то је друштвени задатак, а не правосудни!

Зашто Немци имају такве проблеме да посредују свој систем друштвених вредности?

Дође ми да Вас загрлим због тог питања! У Америци још нисам упознао ниједног муслиманског имигранта који није рекао: "I am American!" Сви моји турски пријатељи у Америци то декламују. Једном сам у некој војној бази у Америци држао предавање о исламу за америчке официре и видео како људи који су рођени у Судану, Турској или Сирији плачући стоје испод америчке заставе и певају химну. Ја лично сам овде у Немачкој у педесет година доживео само затворена врата. Недавно ми је један ТВ модератор добацио у емисији: "Да ли се ви то стидите што сте Сиријац?" Одговорио сам: "Не, не стидим се што сам Сиријац, али сам мислио да сам после педесет година овде постао Немац."

Али ви јесте Немац!

Ја сам немачки држављанин, али не Немац. Ја за Немце важим као Сиријац с немачким пасошем. И дуго ми није било право, а онда сам једног тренутка рекао, OK, прилагодићу се и бити Сиријац.

Дошли сте у ову земљу као Сиријац и антисемита. У међувремену сте остварили невероватно успешну универзитетску каријеру у овој земљи. Ваш пример буди наду да ће интеграција успети.

Али то није тачно! Ја сам са 28 година постао професор у Гетингену, али то је истовремено био и крај моје универзитетске каријере у Немачкој. Оно што ви зовете невероватно успешном универзитетском каријером ја сам остварио у Америци. У Немачкој сам гурнут на маргине, изолован, гледан с висока, понекад био објект мобинга! Културу добродошлице никада нисам доживео! Једини разлог да сам ипак остао у Немачкој је моја породица. Oни нису хтели у Америку, и тако сам остао стално на путу. Ја никад не кажем "идем у Немачку" већ "идем код Уле" (Тибијева супруга више од 40 година, прим. В. К.).

Зашто сте онда узели немачки пасош?

Зато што сам желео да будем Немац. Хтео сам да будем прихваћен као Немац. Мислио сам да ћу бити Немац. Још 1971. сам затражио држављанство. Пет година је трајало, у том периоду сам докторирао и написао једну хабилитацију (хабилитација је почетак професорске каријере на немачким и аустријским универзитетима, прим. В. К.) Али кад су ме коначно позвали да ми дају документа, морао сам да полажем тест из немачког. Један полицајац ми је диктирао текст из Билда, да би проверио јесам ли писмен! Мене сад стварно занима како то Немци мисле да ће интегрисати 1,5 милиона муслимана, ако нису могли да интегришу мене, аутора тридесет књига на немачком језику?

Да ли су муслимани посебно тешки за интеграцију?

Будимо искрени, један хинду или будист се лакше интегрише. Та песмица, како лоша интеграција муслимана нема везе са исламом, то је обична будалаштина. Ислам спречава интеграцију муслимана и то ће чинити докле год није реформисан.

На делу је дакле најгори могући сценариј: Људи који се тешко интегришу долазе у друштво које није способно да интегрише?

Управо тако! Имао сам две добре идеје у животу и од тога креирао два појма у широкој употреби: "Евро-ислам" и "водећа култура" (Leitkultur, култура немачког језика). Данас признајем – Немачка је неспособна да произведе кућни ред за мирољубиви суживот. Са своје стране, муслимани у Немачкој одбијају да се приклоне европском исламу, њихова духовна кућа остаје негде другде. У међувремену сам капитулирао и посматрам обе идеје као утопијске.

Зар немачка култура добродошлице не ствара подлогу за нови однос према мигрантима?

У јануару ове године Цајт је писао: "Да ли смо ми луди, или други?" У чланку је описана директна линија која од еуфорије пријема води ка Аушвицу. Нису Немци ишли на минхенску железничку станицу зато што воле избеглице, већ зато што покушавају да компензују осећај кривице због Холокауста. Немојте ми то крстити "добром основом за будућност"! Историчар Аугуст Винклер назива то "културом самозаљубљености".

Али то је тешка оптужба! Ви и Винклер узимате себи за право да познајете мотиве људи који су отишли да помажу несретним људима!

И опет вам понављам – ја се управо таквих Немаца бојим.

Превела и приредила Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча