Вампир као империјална категорија

Немачки историчар и слависта Томас Бон (53) тренутно предаје источноевропску историју на универзитету у Гисену (Хесен), пре тога на универзитетима у Јени, Минхену и Франкфурту на Одри. Поред академског фокуса на политичку и друштвену историју, Бон је у јавности пре свега познат као аутор дела насталих у нишама велике историје – тамо где се срећу култура свакодневице, сујеверје и вампиризам.

Његово капитално дело је ко-ауторски, тротомни, делимично завршени "Corpus Draculianum", у коме се немачкој читалачкој публици нуди пресек историјских извора из 17 европских и оријенталних језика са сведочанствима, писмима, службеним потврдама и пратећим легендама о влашком кнезу Владу Цепешу Дракули (1431–1476).

У монографији "Вампир, европски мит", Бон тај феномен више не посматра превасходно као мотив из етнологије и културне антропологије, већ га обрађује као категорију политике моћи.

Његова теза: Кроз конструкцију "вампир" је Окцидент умиривао своју савест јер је културе хришћанског Оријента најпре препустио османским освајачима, а онда им, како су се кроз 19. век поступно ослобађале и враћале у европску заједницу, ускратио рођачки статус.

"Вампир" се у књизи обрађује као империјална категорија, у својој политички најделотворнијој форми код Хабсбуршког царства. После сламања друге опсаде Беча (1683) и коначног брисања турске претње неколико година касније, локални "крвопијци" нижег ранга прогнани су у граничне појасеве према Османском царству, ускрсли као "вампири" у словенском складишту сујеверја и ризници пројектованог страха.

Мали огласи: "Мењам вештицу за вампира"

"Крвопијац" је креатура латинског Окцидента. То је ауторов полазни став, који поткрепљује низом локалних легенди и сага од раног средњег века до тачке у којој барок прелази у своју касну фазу, рококо, негде на преласку седамнаестог у осамнаести век.

Домовина феномена, редукованог на изворно зрно значења "немирни мртви излазе из гробова и наносе штету живима", је Енглеска 12. века. Одатле, Бон се као извиђач-декодер креће митским просторима етнолошки кодираног страха од "другог света" – француске земље, шпанске, скандинавске и немачке.

За даљи развој "вампира" – они у то време још не постоје као симболички медиј "немирних мртвих" – кључни су немачки "мљацкаши" или "дојести". Они не излазе из гробова, али за пролазнике чујно "глођу" властиту погребну кошуљу и телепатски делују на непажљиве живе, менталном снагом доносе кугу, убијају стоку и малтретирају село.

"Дојести" у принципу нису део германских заједница, већ напротив пројекција њиховог страха у локалне словенске – у Бохемији, Моравској, Шлезији, Пољској, Украјини/Кијевској Русији. Општи назив тих крајева је "Germania Slavica" или "Slavia Germanica", простор где Германи и Словени деле територије и легенде.

Ту по Бону лежи почетак културног трансфера, политичког рефлекса и психолошког кодирања "крвопијца" са словенским елементом, који се на тај начин задржава у конструкцији "другачијости".

Сама технологија преноса није ишла преко "дојеста" и "мљацкаша" већ преко "вештица": Док су се прогони "вештица" у 16. и 17. веку са запада ширили на исток, тако су се "вампири" у 18. и 19. са истока ширили на запад. Исток је од Запада преузео вештице, Запад од Истока примио вампире – народно благо мистичних представа је променило руке.

Политичку и социјалну напетост тог културног трансфера појачао је његов диjахрони аспект – прво само "вештице" путују на једну, а онда само "вампири" на другу страну, од почетка је фалио синхрони моменат који би створио привид поштене трампе.

Али, ако је слика "крвопијца" постојала у латинском Окциденту много пре него што су се у балканском простору у широком појасу око Дунава појавили први "вампири", како је она уопште измештена на "југ" одакле се као литерарна фикција вратила да прогони просветљени "Запад"? Како је анонимни сеоски монструм "мљацкаш" из Шлезије, преко предака Саве Савановића, постао гроф Дракула, једнако код куће у трансилванијском дворцу и салонима лондонског високог друштва?

Врлине локалне, грехови страни

Преко Хабсбуршке Војне крајине и новинских извештаја из јула 1725, које је царској администрацији, а она медијима (Бечки дневник), слао управитељ дистрикта Градишка о неупокојеном становнику села Кисиљево, извесном Петру Благојевићу, посмртном штеточини.

Будући да су читаоци били збуњени дифузном сликом симптома, медијски дискурс се вратио у зиму 1732. ојачан новим и прецизним термином "вампир", позајмљеним из српског језика, онако како се говорио дуж Војне крајине.

Иако је "магија постхума" од тог датума остала стална тема медија, теолога и научне заједнице, за митолошку славу новог феномена су у наставку били најзаслужнији писци. Најпре Проспер Мериме преноси фиктивно "пронађени" рукопис "Гусле или збирка лирске поезије из Далмације, Босне, Хрватске и Херцеговине" (1827), а само годину дана касније немачки лиричар Вилхелм Герхард користи исте садржаје, али им даје наслов "Виле, српске народне песме и бајке о јунацима".

Руски Александар Пушкин им се тематски придружује 1835. Поново "магија постхума" као тема, али сад под насловом "Песме западних Славена". Како је Пушкин "почео да схвата да се ту ради о мистификацијама и пројекцијама" (Бон), он не пише о Пољацима као "западним Словенима", већ под тим термином обрађује судбину православних хришћана под Турцима-Османлијама.

Сва тројица уводе категорију "вампира" тек описно, преко "ненаданог госта" који посећује породицу Константина/Марка Јакубовића у далматинском залеђу; у све три књиге манифестује се поремећени поглед европских метропола на балканску периферију.

Пушкин – који свој поглед на словенске крајеве под Османима упућује из царског Санкт Петерсбурга – такође показује империјални рефлекс. Бонова примедба да је "Рус почео да схвата" односи се на део који Пушкин прескаче, а Маларме и Герхард проминентно наводе, да се "ненадани гост" Јакубовићевих повампирио зато што је као "Грк" (у то доба код за сваког православне вере) сахрањен у посвећеној "латинској" земљи.

Зашто радови Вука Караџића, који живи, ради и објављује у Бечу у исто време (Вукове бечке године 1813-1864) остављају утисак да су Срби у 19. веку заборавили реч "вампир" коју су очито знали у претходном, Бон објашњава аргументима који се у крајњој линији могу свести на политичке.

Од Другог српског устанка против Турака, до формирања језгра државности 1830, и онда поступно до Берлинског конгреса 1878, Србија тежи имиџу просветљене европске државе, она се у добу европске просветљености, такође, легитимизује преко "напредности", што значи да се једнако тако као и други труди да народно сујеверје "екстериторизује" и "ускладишти" код неког другог.

Или барем назове некако другачије. Зато Вук користи термин "вукодлак", који више има конотацију подивљале животиње, него "вампир" која означава човека-демона. И он и Јоаким Вујић би радије деловали као просветитељи и раскринкавали сујеверје, него се дивили мистичној снази народне фикције.

Као што хабсбуршки управитељ Босанске Градишке 1725. пише шефу у Бечу, тако кнезу Милошу сто година касније пише из Уба председник општине и локалног удружења трговаца да им "повратници" с оног света тероришу села. Милош је препоручио молитву а не акцију, али ни Уб, ни село Шабановац у Црноречкој котлини га нису послушали – сумњиви "повратници" су ексхумирани, њихова срца кувана у вину, а онда враћана у земљу.

У једном су српски "вампири" важили за непорављиве естете. Они се нису, као остала нечасна братија, аутоматски враћали у породичну кућу и ноћу имали сексуалне односе са властитом женом, "осим ако је била млада и лепа". "Отело му се...", коментарише Бон тај Вуков коментар из "Српских народних бајки" (1854).

ЕУ(ропски) топос "вампир" – остао нам, љуљајмо га

Тешко је овде на малом простору пренети све главне улице, споредна скретања и мртве углове етнолошке "вампирологије", коју Томас Бон у детаљима описује на триста страница своје књиге. Глишићевог Савановића као "првог српског вампира" не спомиње; "Дракула" (1897) му се не допада јер је Брам Стокер тамо "све помешао"; холивудска продукција "вампирских" филмова га ужасава јер тривијализује страх као антрополошку категорију.

Ствар је у томе да Бон пише озбиљну историјску књигу о једном коду који се увек отварао на мета-нивоу: На почетку доба просветљености био је то страх од Турака, док је у времену романтизма и национализма (19. век) тај стереотип преведен у славенофобни клише.

Библиографија о вампиру као мета-термину је и иначе богата. Интересантан је, на пример, такозвани "нови историзам", америчка школа литерарне теорије из осамдесетих година (углавном Харвард), која је Стокеров роман "Дракула" тумачила као "симбол Европе" и процес "обрнуте колонизације", произишао из конфликта културне савести и геополитичке авантуре. Преведено, злочин/казна: Преступничка игноранција према хришћанима на Балкану кажњена је неконтролисаним импортом вампирске епидемије.

Када Џонатан Харкер и Ван Хелсинг путују у Трансилванију да "упокоје вампира" то се по "новом историзму" схвата као аутоимуна реакција Запада за цементирање територијалног статуса кво после одласка Турака.

Интересантан је и аустријски историчар Клеменс Рутнер, аутор књиге "Центри, периферије и колективни идентитети у Аустроугарској монархији 1867-1918", у којој се деконструктивно игра вампирским стереотипима и објављује графику "европског вампирског појаса". Да је Рутнер данас професор на даблинском Тринити колеџу, оном истом у чијој је библиотиеци Брам Стокер писао "Дракулу", а да ниједном није био у Румунији, само обогаћује топос "вампира" као колективне европске креације.

У ком смислу онда Бонову књигу треба посматрати као обогаћење тог топоса и надати се да ће се у Србији наћи заинтересован издавач? У томе то је његов "Вампир, европски мит" у суштини балканоцентричан – Балкан је приказан као пулсирајући центар који ствара, преузима, обрађује и шаље даље, док шири европски контекст кодирано одговара на ту врсту комуникације.

Као симболичка форма, "вампир" је конгломерат из неколико европских култура, али као језички израз он је само српски. Преговарачко ЕУ поглавље 36 о "заједничкој европској митологији" тиме је за Србију отворено и одмах потом акламацијом успешно затворено.