Мир и демократија, сеизмичка секција

Резултат је најбоље описати у терминима политичке Рубикове коцке, где се од читаоца очекују стрпљење и иницијатива да постројене политичке појмове разврста по њиховим потенцијалима за мир и рат, демократију и дезинтеграцију, утопију и дистопију.

Карактер интелектуалне политичке слагалице посебно треба похвалити јер је јасно да то није био намеравани ефекат код свих аутора у тиму од двадесет чланова. Некима се он више случајно отео него што су га стварно хтели.

На срећу, дух времена не иде наруку нормативној школи унутар модерне политичке теорије, већ духовито преокреће њена становишта, кад, на пример, један од аутора на промоцији књиге у бечком Рингтурму изјављује да "треба ићи међу људе, објашњавати им, узимати им страхове".

Ако је за саму политику легитимно да обећава усрећивање друштва, од политичке теорије се пре очекује да га држи будним, што значи несрећним.

Од поглавља која се уздржавају од дељења лекција, већ пред читаоца само просипају хладну утеху фактичног стања, издвајају се она о популизму (Антон Пелинка), фундаментализму (Матијас Коп), безбедности, међународном праву и Уједињеним нацијама (Томас Ројтер), нацији (Максимилијан Лакич) и дискурсу (Карин Бишоф).

Народ, несрећни суверен

Најважнији закључци: конфликт није увек лош, демократија није увек добра, рат је флексибилнији од мира, а народ као врховни суверен изразито непоуздан. Народи свађају народе, а не политичари, нације излазе на поправне испите, концепт државе је угроженији него што се пословично мисли, а будућност под сенком фундаментализама свих врста.

Политичка теорија, међутим, не би била вредна ни компјутера на ком је написана, да се њеним одредницама не могу обухватити актуелни развоји у конкретним друштвима.

На пример, Хрватска у (пре)турбулентном тренутку самосталне историје, са кулминацијом прошле недеље у блиц-мандату министра ветерана Мије Црноја. Доследном применом категоријалних инструмената из овде представљене књиге долази се до закључка да Црноја нити је крив, нити у крајњој линији одговоран за грозницу нетрпељивости, мржње, нетолеранције и освете, у којој се Хрватска тресе од последњих избора.

Он је напросто мислио да је нација спремна на последњи чин у конструкцији исконске политичке сцене крви и тла, која би Хрватску коначно и без остатка трансформисала у нову Спарту, са војничком кастом ветерана као врхунским хијерархијским арбитром друштвених конфликата. Он је чврсто веровао да је његов народ јединствен, или ће то бити кад га се његово министарство дохвати и доврши културну револуцију под авангардом пензионисане војне касте (активни војни кадар има посебно министарство, оно за одбрану, као и све друге европске земље).

Несрећни Црноја је само веровао да свом народу, једном и недељивом, даје оно што он хоће и жели. Он је прва жртва еурофије промена, појединац заведен неухватљивим идентитетом властите нације.

Да су инстанце политичке контроле у Хрватској стабилније, да су институције цивилног друштва утицајније, да је каста војних ветерана на свом уставном месту, да се закон огласио о свим оним случајевима када га је грађанин М. Ц. погазио, ударио, преварио, не би Мији Црноји пало на памет ни да покуша једну такву свеобухватну промену друштва.

Над Црнојом се тако свом снагом срушила теоретска категорија демоса као непредвидљивог суверена. Сломио га је концепт који је недавно умрли амерички политолог Бенедикт Андерсон својевремено назвао "замишљеном заједницом" (imagined community). Док је Црноја ширио идејну основицу усташтва тако да читав "демос" стане у њу, један део "демоса" му је побегао у конструкцију отвореног друштва!

Два лица фундаментализма траже писца

Овај текст спада у тип примењене рецензије, спаја теорију и праксу на исти начин као што примењена уметност спаја високу уметност са предметима свакодневне употребе. Покушај да се опишу све ситуације на које се односи Копова дефиниција фундаментализма као "антилибералног и антисекуларног држања које одбија развој/проток времена као чињеницу" било би нереално.

Зато су овде изабрана само два поља, једно поново национално хрватско, друго глобално, на коме се формирају трендови за будућност.

Онај део демоса који је бившег министра Црноју добро разумео, а и он њих, заговара специфичну варијанту хрватског историјског фундментализма, ексклузивно концентрисаног на период НДХ 1941–1945. Периоди пре и после се не сматрају политички формативним, само културно релевантним.

Фундаменталистичка обнова тог идејног конструкта је покушана и делимично спровођена под владом Фрање Туђмана, али, нити је он био спреман да иде до краја, нити је демос био вољан да прогута све консеквенце такве политике.

Сигурно да је под Туђманом било довољно екстремиста, и некоме чија је породица директно страдала од њихове руке, тешко је објаснити да се хрватско политичко тело није састојало искључиво од екстремиста типа Мерчеп, Главаш или Шекс. Али, они су у јавности носили "Каинов знак", били библијски недодирљиви, истовремено корисни и презрени, ексцес и нормалност, привремени као држава у комунизму.

Посттуђмановска ера је истањила њихову релевантност, па су зато сада тактички победници на последњим изборима, Мост и Каптол, одсвирали брзи повратак на историјски фундаментализам.

Само тако се могло догодити прошле недеље да Мирјана Ракић, председница Већа за електронске медије, бивша уредница Хрватске телевизије, уредна Српкиња Туђмановог и Врдољаковог медијског простора, елегантне навике да у политичким феноменима види само оно што не боли, одједном доживи најпримитивнију врсту личних увреда од стране "Стожера за одбрану хрватског Вуковара", и других ад хок институција фундаменталистичке културне револуције.

Зашто? Зато што је – по сили функције! – суспендовала на три дана водитеља телевизијског канала Z1 Марка Јурича, који је, према мишљењу споменутог стожера, "на сатирични начин само упозорио на (...) забрињавајућу појаву јачања четништва у Хрватској".

Та епизода не пружа никакву нову информацију о Мирјани Ракић, али даје сву силу информација о насилном потенцијалу њених критичара, о историјском фундаментализму на делу док ексклузивистички преузима полуге цивилног друштва и топће ногама од беса кад то не иде лако.

Као што Пољска, према старој дефиницији Пола Лендваја, парадигматично стоји за "антисемитизам без Јевреја", тако сада део хрватског демоса, збуњен изненадним одсуством "формативног другог" (хрватских Срба у улози "defining other"), гура Хрватску у клопку "четништва без Срба".

Плес народа на паркету глобалног фундаментализма

Сибелијусов "Valse triste" (тужни валцер) одјекује из мултидисциплинарног пресека који аутори Пелинкиног тима повлаче кроз комбиноване феномене популизма, фундаментализма и међународне безбедности.

Шта се може догодити? Данашњи популизам је етнонационалистички, каже Пелинка, он спаја нацију и народ, шири основицу директне демократије док из ње не избаци чак и функционалне елите (владе, министарства, професионалне организације) или укине "брбљиве класе" (интелектуалце, науку).

"Као коректив, популизам је део демократије. Али тиме што све поједностављује, он води ка политичком фундаментализму, који на крају уништава оно што популизам тврди да штити: демократију."

Такав доследан развој могао би да угрози егзистенцију држава-нација, не директно и планирано, већ као ненамеравану последицу друштвених промена.

Нације-државе су се до сада показале резистентним на све покушаје укидања, чак су пронашле и организационе форме (Европска унија) које истовремено чувају њихову суштину и прилагођавају их модерном глобализму.

Свако у свом феномену, аутори описују реалистичну ситуацију где би преплитање исламског фундаментализма, глобалног неолиберализма, доследног популизма, нове демографске слике и ограничених ресурса планете земље довело до неконтролисане демонтаже националних држава и слома демографски "слабијих" култура.

Фундаментализам о коме се овде говори надилази догму, традиционализам или конзервативизам. Он је процес свесне обнове, који се рађа из односа напетости између традиције и модернизма, што значи да обухвата обе компоненте. Он је опасан зато што не тече против модерног, већ заједно с њим.

Главна опасност је стварање алијансе глобалног економског неолиберализма са антилибералним и антисекуларним политичким фундаментализмом. Створио би се нови друштвени поредак који би одржавао и стабилизовао сам себе, директно, без посредовања политике, кроз диктатуру изворних идеја.

У таквој ситуацији само би нам још бог могао помоћи, кад и он не би био једна од изворних идеја, која се није увек понашала коректно у три хиљаде година дугој јудеохришћанској историји.