Светска економија срља у понор?

Да би дошло до судњег дана светске економије, потребно је да и остатак света буде зрео за сопствену кризу и да се покрене механизам који би проблем са источне Азије пренео и на остатак света.

Догађаји од протекле три недеље који би произвели кризу налик oној из 2008. године за сада су само у домену претпоставке. Али, уколико се услови за кризу испуне, могли би да изазову нову економску пандемију.

После свега, то је суштина глобализације. Националне економије су много више повезане него што су биле пре пола века, када су контрола капитала, трговинска ограничења и широка јавна својина штитиле националне економије. Данас, промене у политичкој филозофији и технологији много су мања препрека за слободан проток добара и готово ниједна за слободан проток новца.

Када год неку земљу задесе проблеми, постоји ризик од заразе. То се 1997. године десило на Тајланду, када је дошло до колапса националне валуте – бахта, што је довело до домино ефекта у југоисточној Азији.

Ово се такође показало тачним за оно што је изгледало као локални проблем у САД. Бен Бернанке, тадашњи директор Федералних резерви, одбацио је 2006. године тврдње да проблеми са хипотекарним зајмовима за клијенте са ниском кредитном способношћу нису претња ни економији САД, а камоли светској. Како је само погрешио!

Директна изложеност Британије према Кини јесте релативно скромна. Кина се не налази ни међу првих пет ваневропских тржишта и само четири одсто добара и услуга из Уједињеног Краљевства заврше у Кини. Ако кинеска економија удари у зид, нека занимања ће бити угрожена, али то неће бити ни приближно озбиљно као рецесија која би захватила САД и еврозону. Америка је много више у игри, мада њен извоз у Кину учествује са свега један одсто БДП-а.

Британске банке су, међутим, друга прича. Банке као ХСБЦ и Стандард чартерд имају много позајмица у Кини, толико да су под већим ризиком него неке државе, уколико зајмови постану ненаплативи, а Кина поседује планину лошег дуга.

Ево како би се криза испољила. Један начин, по економисти Нариману Бехравешу, јесте када би Пекинг престао да даје потпору својој валути, јуану. Резултат тога би био девалвација јуана 15–20 одсто, што би учинио кинески извоз јефтинијим, али би поскупела роба свих других земаља у свету.

Ово би довело до отвореног рата валута. Све остале земље би узвратиле и САД би увеле трговинске санкције на кинеску робу. Дефлаторни притисак би се интензивирао док би азијске земље затрпале остатак света својим вишковима у производњи.

Британска индустрија челика је то већ осетила. Кина производи више челика него што је потребно за сопствени економски раст, чиме обара цену. Британски произвођачи сматрају да је немогуће такмичити се са тим.

То би, међутим, био само почетак уништења. Многе земље тешко су задужене у доларима. Кина има номинован дуг од хиљаду милијарди долара. Уколико јуан и остале валуте растућих тржишта девалвирају, онда ће вредност доларског дуга расти, стварајући озбиљан притисак и неподношљив терет на најрањивије.

Жу Мин, заменик директора у Међународном монетарном фонду, објаснио је на форуму у Давосу шта би могло да се догоди. Једноставно, сви инвеститори би истовремено похрлили да напусте тржиште. Ликвидност светске економије би нестала, истакао је Жу додавши да то плаши све.

То је свакако истина. Око бетонског бункера који угошћава Светски економски форум у Давосу, "господари универзума" тихо проверавају новости са берзи на својим таблетима и паметним телефонима.

Извршне директоре мултинационалних компанија не треба подсећати на глобалну повезаност тржишта. У супротном, добитници Нобелове награде имали би на делу теорију хаоса.

Једна од идеја теорије је да наизглед мале ствари могу да доведу до великих последица – лепет лептировог крила са једног краја света изазива ураган на другом. Кина је веома велики лептир.

Превео: Немања Кесић