"Олуја" и звуци тишине

Кад је уопште писала о обележавању 20-годишњице хрватске „Олује", већина медија немачког говорног подручја одлучивала се за суву вест, или неутрални лабораторијски извештај по принципу "пола села каже овако, а пола онако".

Такву врсту извештаја објављују, на пример, немачки Шпигел и аустријски Пресе, и то уочи самих манифестација у Србији и Хрватској, док коментара о томе како су, зашто и са којим бременом за будућност оне протекле, нема.

Редакције су се одлучиле за неутрално-биполарни тип текстова – од цитирања српског председника Николића да "Хрватска једина сноси кривицу за протеривање Срба" до цитирања хрватског премијера Милановића да је "хрватска акција била праведна и легална".

Наслови "Хрватска слави победу уместо мира" (аустријски Штандард) и "Хрватска слави етничко чишћење" (немачки лист Фрajтаг) логички се крећу линијом разграничења између два дефинишућа елемента "Олује": "победе", коју је, теоретски, допуштено премда не увек и мудро славити, и "протеривања", које се ни теоретски ни практично не би смело прослављати.

Било би тако једноставно за сваког политичког аналитичара у Европи да закључи како Хрватска и Србија говоре о различитим стварима док говоре о истом догађају, али опет, то се не чини. Рећи тако нешто значило би да Хрватска нема право у нечему што мисли да има, док Србија има право у нечему што јој се каже да нема.

Иако је то далеко од ревизије службено прихваћене верзије распада Југославије, нико не жели да се, кроз неколико релативно лако савладивих индуктивних нивоа, нађе оптужен као "Милошевић-Верстехер", а одатле низом дедуктивних, и као апологета сребреничког масакра. Редакција Фрајтага се, на пример, ограђује од текста о етничком чишћењу, премда га проминентно објављује.

Зашто Европа ћути?

Између 1987. и 1990, времену када је српски партијски и академски естаблишмент у практично паралелној акцији отворио "српско питање" преко унутрашњих граница Федерације, у хрватским медијима се усталила синтагма о "хрватској шутњи".

Постављајући питање "зашто Хрватска ћути?", хрватски новинари су се тада утркивали у политичким, друштвеним, некад само духовитим интерпретацијама те аналитичке конструкције. Убрзо се испоставило да је Хрватска "ћутала" јер је имала доста тога да каже што је мислила 1918, 1939, 1941, 1945, 1971... али је умукла под идеолошким терором "братства и јединства".

Слично треба схватити и актуелну европску ћутњу поводом двадесете годишњице "Олује": Европа "ћути" јер би имала да каже доста тога са чим се не би радо сложила. Пре свега, тиме би се етапни распад Југославије извео из идеолошког и убацио у реални политички контекст у коме онда више нема само једног кривца.

"Српски егзодус без преседана" коментарисао је швајцарски Ноје цирхер цајтунг (НЗЗ) у тексту под насловом "Сенке изнад војне операције 'Олуја'". "Милошевић није мрднуо прстом, Туђман је тријумфовао. Загреб је знао да би у току операције Срби могли бити протерани, можда се и надао да ће до тога доћи. Чак иако га нису планирали, хрватским властима је тај егзодус добро дошао – нису спречили нападе на становништво, нису створили услове за повратак".

Тај коментар има једну озбиљну ману: писан је 2005. поводом десете годишњице "Олује", док се у Хашком трибуналу водио поступак против хрватских генерала Готовине (24 године у првој инстанци) и Маркача (18 година у првој инстанци) за злочине почињене у току операције. Било је то време кад се чак и немачки ФАЗ осмелио на наслов "Загреб крије ратне злочинце"!

У међувремену је у другој инстанци (2012) дошло до ослобађајућих пресуда хрватским генералима и "Олуја" је, правно гледано, изгубила своје моралне "сенке". И зато су Швајцарци у тишини прошли поред двадесете годишњице "Олује" без жеље да отварају медијску контроверзу, тамо где је правна већ затворена. Нема бољег доказа од овог о томе како одлуке Хашког трибунала физички и симболички дају свој допринос у обликовању идеолошке слике распада Југославије.

Сада, на двадесету годишњицу, НЗЗ нуди Србији немушту компензацију тиме да истина не коментарише хрватску еуфорију на прославама, али зато коментарише хрватску све лошију политичко-економску ситуацију.

"ХДЗ граби крупним корацима према преузимању власти, а он је ноторно коруптиван, агресивно националистички и по рефлексу непријатељски расположен према реформама и јасним правилима игре", док су, с друге стране, "социјалдемократе премијера Милановића слабе, неодлучне и изгубљене", пише НЗЗ.

Преведено са тихог европског језика: Бојећи се да у изборну годину улази без довољно патриотских поена, несигурни Милановић је ускочио у ХДЗ-ов националистички воз и славио тамо где се требало само сећати.

Хроника лаконогих решења

За разлику од НЗЗ-а, који Србију теши компликованом мисаоном фигуром да према суседу не треба бити тако строг док му цркава крава, минхенски Зидојче цајтунг (СДЗ) је морално неумољив према Београду. Ни речи о обележавању 20-годишњице "Олује", али зато дуга рецензија књиге Матијаса Финка Сребреница. Хронологија једног геноцида.

Финк тврди да се рат у Босни није водио због митова о етничкој и религиозној нетрпељивости, већ да су митови само коришћени да би се водио један, у својим политичким циљевима сасвим модерни рат за територију – формула у којој су се босански Срби кретали брже, а сналазили боље, у етапама бруталније од других босанских ентитета.

Без читања књиге, само на основу рецензије, може се рећи да аутор не износи ништа што се не може чути и у самом Београду на разним трибинама и скуповима. Финк чак иде и корак даље тиме да рат босанских Срба проглашава "модерним" тамо где саме српске интелектуалне елите нису јединствене колико је он био касни одјек века романтизма, а колико савремени политички феномен.

Али, нешто друго је битно у тој рецензији СДЗ-а, објављеној тачно у моменту хрватске еуфорије и српске туге над "Олујом". Нешто што надилази сребренички масакр као неопозив историјски догађај: Та рецензија ускраћује српским избеглицама, искорењеној генерацији, морално право на статус жртве, имплицитно сводећи проблем на ниво библијске освете – "Олуја" за Сребреницу.

Логика ћутње медија немачког говорног подручја о размерама политичке олује протутњале по Хрватској и Србији између 3. и 5. августа ове године постаје тако врло разговорљива.

Зашто Европа ћути? Као прво, зато што јој је доста. Зато што би још једном морала да се опредељује у спору између Срба и Хрвата, а она је, рационална и економична, мислила и надала се да је тај посао већ обавила 1991/92.

Да ли би обично саосећање над тужном судбином протеране, културно искорењене српске мањине, значило да Европа коригује свој став о распаду Југославије? Тешко, краљевска се не пориче. Европа ће тражити друге начине да компензује оно што је с њене стране тада учињено, али ти потези никада неће ићи у смеру признања да је једну лошу конструкцију (комунистичка Југославија) заменила са једном још гором – седам несмирених држава са десет гласова, ако Босну гледамо као три, Македонију као две потенцијалне државе.

Да ли је Европа могла замолити Хрватску да тише слави? Није, из простог разлога што европске нације нерадо дробе једни другима о "пристојности" у локалне митолошке сврхе. Нико није директно опомињао Хрватску о неприличности њене еуфорије, али нико није ни дошао да увелича славље – био је то јасни знак Милановићу да пази шта ради.

Америка, Европа и НАТО су, у преводу једне енглеске фразе "просули кишу по хрватској паради", ("don't rain on my parade" каже оригинал из мјузикла "Funny girl" из 1964. године), што је у овом врелом лету изузетан метеоролошки догађај, готово натприродан.

Из истог разлога, нико није опомињао ни службени Београд да се претерало с тугом, али по тишини европских медија чини се да то мисли. Осим тога, није ни примерено опомињати некога ко тугује, док му суседи с друге стране ограде вичу "за дом спремни!".

Европа, изгледа, још није спремна да се ухвати укоштац са најновијим развојем ситуације на Западном Балкану, где више не ратови, већ јубилеји и годишњице почињу да формирају модерне генерације несмиљених.

Са обележавањем сребреничког масакра, Србија је – кроз срећан обрат околности – успела да неутралише тај репродукциони механизам активног незаборављања. Са обележавањем "Олује" и као победе и као егзодуса, тај механизам поново je прорадио.

Иако је Европа по рефлексу навикла да Балкан доживљава у контексу "малих слика", аутохтона политичка сеизмика региона почиње да се шири у "велики тренд". Он не значи нови рат, само ослобађање од распада Југославије као наратива о злом вуку и невиним јарићима, бајке коју Европа прича себи самој кад хоће да има миран сан.