Застава Конфедерације, никада закопана ратна секира

Век и по након америчког Грађанског рата, десетине хиљада људи у главном граду Јужне Каролине, Коламбији, тражили су скидање заставе Конфедерације која се вијори изнад зграде парламента. Нису сами. Не само да их је велики број политичара и познатих људи подржао, већ је и најбитнији фактор, гувернерка Ники Хејли, упутила захтев парламентарцима да изгласају њено спуштање.

Осим у Јужној Каролини, амерички медији су пренели да је и у Мисисипију поднета иницијатива за уклањање конфедерацијског симбола са заставе те државе, која једина од свих педесет држава и даље на својој државној застави има плави јужњачки крст на црвеној подлози.

Амерички председник Барак Обама био је један од првих који су отворено затражили уклањање јужњачке заставе.

"Тачно је да застава није изазвала убиства. Међутим, као што многи људи признају, та застава је одувек представљала много више од поноса. За многе, белце и црнце, она је подсетник систематске репресије и расног покоравања. Уклањање заставе са државног парламента неће бити акт политичке коректности, нити ће бити увреда части војника Конфедерације. Једноставно, то ће бити признање да је ствар за коју су се борили, а то је ропство, била погрешна", рекао је Обама у говору на сахрани свештеника Клемента Пикнија, који је био једна од девет жртава масакра у цркви у Чарлстону.

Зашто су застава и јужњачки симболи спорни? Кроз срце Ричмонда, престонице Вирџиније, протеже се Спомен-авенија. Статуа генерала Томаса Џексона, познатог под надимку "Стоунвол" (Камени зид), уздиже се шест метара над улицом. Уз његов ту су и споменици Џеферсону Дејвису и Џебу Стјуарту. Наравно, и генералу Роберту Лију на самом улазу у авенију.

Према истраживању Универзитета Принстон Aspects of Labor Economics, непосредно пре избијања Грађанског рата, у Јужној Каролини црни робови су продавани просечно за 1.200 долара. Они са одређеним вештинама, попут ковача, коштали су и по неколико хиљада долара. Неретко се дешавало и да буду продавани у гомилама, а не појединачно.

Баш због овако нечовечног третмана, идеја да су се "Стоунвол" Џексон, генерал Ли и њихови саборци борили за слободу је извитоперена ревизија историјских чињеница.

Упркос томе, њихови споменици се налазе у градовима, а њихова имена носе школе и улице широм САД. За све то време патња робова и њихових потомака маргинализована је и о њој се ретко причало. Застава Конфедерације отворено се пропагирала као симбол поноса, а никако као симбол мрачних времена.

Али она свакако представља више од тога. На крају крајева, за Дилана Руфа, који је сат времена мирно седео у цркви у Чарлстону пре него што је извадио оружје и убио деветоро људи, она је представљала много више од невиног симбола јужњачког поноса. 

Застава која се вијори у Ричмонду, Коламбији и многим другим градовима на југу САД заправо није оригинално обележје Конфедерације. И не само да није оригинална, него није никада била званична застава Југа.

Како је настала?

Прва јужњачка застава звала се "Stars and Bares" (Звезде и пруге, али не "Stars and Stripes") и настала је 1861. године. Имала је белу пругу између две црвене. У горњем, левом делу налазио се плави квадрат са седам звезда које су представљале седам побуњеничких држава – Јужну Каролину, Мисисипи, Тексас, Алабаму, Флориду, Џорџију и Луизијану.

Сличност са заставом Уније узроковала је да је често подсећала на њу, па је убрзо одлучено да се промени дизајн – бела застава са плавим крстом са белим звездама на црвеном пољу у горњем, левом ћошку. Назвали су је "Stainless Banner" (Неупрљани барјак).

Међутим, постојао је проблем. Када ветар не би дувао или у хаосу битке, због велике беле површине симбол у ћошку био је тешко уочљив, па је више деловала као бела застава за предају. Убрзо је по трећи пут промењена. На крају беле површине додата је црвена пруга и названа је "Blood Stained Banner" (Крвљу обојени барјак).

Ипак, ни она није заживела пошто се рат убрзо завршио. Док контроверзна застава у престоници Јужне Каролине никада није била званични симбол Југа, она је била борбени амблем неколико јужњачких војних јединица, од којих је најзначајнија била армија Северне Вирџиније генерала Роберта Лија.

Гледајући на њу као симбол поделе у Грађанском рату који је изгубио и у жељи да истински допринесе помирењу Уније и Конфедерације, чак се и легендарни јужњачки главнокомандујући генерал дистанцирао од свог ратног барјака.

"Мислим да је мудрије да ратне ране не остављамо отвореним", написао је Ли након рата у писму у ком је одбио позив спомен-удружења Гетисбуршке битке. На његовој сахрани није се вијорила ниједна застава.

Ропство као мотив за отцепљење

У декларацијама сецесије од Уније, скоро све јужњачке државе отворено су наводиле ропство као један од главних разлога њихове жеље за отцепљењем.

"Растуће непријатељство држава према институцији ропства довела је до занемаривања њихових обавеза", наведено је у декларацији Јужне Каролине, док је Мисисипи отишао корак даље: "Наша позиција је темељно идентификована са институцијом ропства – највећим материјалним интересом човечанства".

"На основу принципа које су најавили Абрахам Линколн и његове колеге, може да се претпостави како ће власт бити обављана у будућности. Избор господина Линколна означава инаугурацију нових принципа и нове теорије владавине, па чак и суноврат ропства. Због тога, избор господина Линколна не може се сматрати никако другачије него објава рата Југу", истиче се у декларацији Алабаме, додајући да се све то ради "у корист побуда полуцивилизованих Африканаца".

И остале државе су такође у првим реченицама докумената о оцепљењу навеле да је ропство фундаментални принцип тих држава.

Заборав и поновно појављивање

Након крвавог Грађанског рата, у ком је погинуло око 700.000 људи, симболи Конфедерације су махом заборављени и ретко истицани у јавности.

Југ је прихватио пораз и ропство је на папиру укинуто. Али је пракса експлоатације црначког становништва настављена.

Широко распрострањена сегрегација и даље је била дубоко укорењена у друштву. Не само на југу, већ и у осталим деловима САД.

Када је борба за грађанска права црнаца почела да узима маха 40-их година 20. века, застава која је од Грађанског рата коришћена само на комеморацијама јужњачких војника, поново је почела да добија на популарности.

Прво званично појављивање било је 1948. године, када се Стром Турмонд, члан новооформљенe странке такозваних Диксикратса, кандидовао за председника. Турмонда, познатог по ставу о белачкој надмоћи, гласачи су на митинзима дочекивали са америчким заставама, али и са заставама Конфедерације.

Џорџ Волас, који је четири пута био изабран за гувернера Алабаме (између 1963. и 1987. године са прекидима) и његова жена Лорлин, такође гувернерка један мандат, отворено су подржавали сегрегацију.

"У име најбољих људи који су ходали овом планетом, подвлачим црту и бацам рукавицу пред ноге тиранији. Сегрегација сада. Сегрегација сутра. Сегрегација заувек", рекао је Волас на својој инаугурацији 1963. године.

Како је време пролазило, и како су се права црначког становништва све више проширивала, тако је и употреба јужњачких амблема све више узимала маха.

Застава је полако улазила и у популарну културу. У филмовима и серијама, попут The Dukes of Hazzard, била је чест мотив. Симболи Конфедерације често се могу видети на наступима музичара попут Кида Рока, Теда Нуџента и Тома Петија. Током седамдесетих хиљаде их се вијорило на концертима групе "Ленард Скинард", али се та група касније дистанцирала од јужњачких симбола.

Међутим, иако је последњих деценија промовисана као невини симбол јужњачког поноса, многи становници САД видели су је као болну али и опасну реликвију прошлости, која пропагира вредности које никако не могу бити оправдане у модерном времену.

За Афроамериканце она представља симбол мржње, сегрегације и тлачења. Да читава ситуација буде још невероватнија, временом су у многим градовима САД, улице и школе понеле имена јужњачких генерала. Истих оних који су се борили да њихови преци остану у ланцима и раде на плантажама памука.

Осим тога, протоком времена, многе групе које су заговарале белачку супремацију, као и злогласни Кју-клукс-клан, усвојили су заставу Конфедерације као уобичајени реквизит.

"Сви симболи су специфични по томе што су вишезначни и буде различите реакције. Ипак, застава Конфедерације је јединствена по својој моћи и способности да пробуди страст код свих страна, а количина различитих тумачења њеног значења чини је јединственом у америчкој историји. И не само у САД. Виђао сам је и у Европи, где је постала симбол побуне", истиче за Вашингтон пост Џон Коски, аутор књиге The Confederate Battle Flag: America's Most Embattled Emblem.

Бил Ферис, оснивач и директор Центра за студије јужњачке културе на Универзитету Мисисипи, навео је у интервјуу за Би-Би-Си да је застава била заборављени ратни симбол све док покрет за људска права није почео да узима маха 50-их година, када су је Кју-клукс-клан и друге групе, које су пружале отпор десегрегацији, искористиле као симбол и оруђе за мобилизацију људи.

Ипак, он сматра да ће пракса истицања јужњачких обележја замрети.

"Југ се мења. Све је бројније небелачко становништво и све раширенија лоша конотација јужњачких обележја код белаца. Можете бити сигурни да у њиховом свету за заставу Конфедерације нема места", закључује Ферис.

Амерички Грађански рат је завршен. Југ и идеја беле супремације је изгубила. Многи то не желе да прихвате, а застава и други симболи Конфедерације служе им као негација историје – да црнци од рада на пољима памука нису стигли и до Беле куће.

Многи белци, што се јасно видело из примера Дилана Руфа, верују у извитоперену верзију историје. Да Југ није изгубио, односно да би још могао да победи. Ипак, трагедија која се десила у Чарлстону послужила је као катализатор неопходних промена – да је дошло време да Југ коначно спусти заставе и да се заувек закопају ратне секире.