Камелот у баварским Алпима

Два председника – амерички Обама и француски Оланд, и пет премијера – немачка Меркелова, британски Камерон, италијански Ренци, јапански Шинзо Абе, канадски Харпер, потпомогнути врхушком ЕУ – председником Савета Туском и шефом Комисије Јункером, до понедељка ће расправљати о отвореним геостратешким ранама данашњице, од Украјине па надаље.

Има ли велика западна седморка легитимитет да у своје руке узме послове света? На то питање има више одговора, и сви су добри.

Прво, када би се из групе "избациле" Канада и Италија, а убациле Кина и Бразил, онда би се, мерено по бруто економском производу, заиста радило о седам тренутно најбогатијих држава света, економским и политичким дивовима планете.

Морално и теоретски, Велика седморка има свако право да се окупи на годишњим самитима, изрази забринутост над странпутицама света и разговара о алтернативама. Предуслов би био да се пре сваког сусрета на врху одржавају квалификације, слично као што се организује полуфинале за Песму Евровизије. У случају Г-7, те промене ионако не би биле драстичне, будући да под знаком питања обично стоје једно до два места на крају листе.

Али, ту већ настају озбиљнији проблеми с легитимитетом. До пре годину и по, та група се звала Г-8 и у њој је члан била и Русија, која се, у дуплој потврди свог статуса, и иначе налази на осмом месту по висини бруто економског производа (по куповној моћи чак на шестом). Избацивањем Русије из тог формата, напуштена је не само добра политичка пракса Велике осморке већ и демонстрирана политичка осветољубивост Велике седморке.

Избацивање Русије је до краја разоткрило интерни интегративни механизам Г-7: до тада се веровало да ту, сажето речено, економија говори политици шта треба да ради.

Сад је, међутим, очигледно да имамо посла са формулом у којој политика наређује економији куда се иде. Треба ли посебно подсећати да су комунистичке планске привреде због тога изгубиле Хладни рат?

Елмау, Елмау, јеси ли Hellmau?

Међу 35.000 демонстраната који су се у четвртак окупили у Минхену, и у суботу у Гармишу (пет пута мање), разлози за критику се крећу читавом дужином политичко-економске клацкалице, која је од самог почетка карактеристична за групу Г-7/Г-8.

Већина демонстраната доживљава Г-7 као командну централу неолиберализма, глобалну владу негативне утопије, иза њих одмах долазе они који критикују избацивањe Русије; а затим они који протестују над инфантилном неодговорношћу најмоћнијих људи данашњице.

"Као увређена деца избацују се из играоница", жали се пред камером један демонстрант, док други носи транспарент с натписом "Hellmau", а трећи исмева због чињенице да је полиције "више него на паради у Москви".

"Г-7 без Путина – огромна грешка", коментарисао је новинар немачког Шпигла Штефан Кузмани почетком прошле недеље, питајући се какав је то скуп најмоћнијих без тренутно најважнијег госта.

Шпигл никада није спадао у симпатизере руске политике, али, како истовремено никада није преузео ни плачљиво-патетичну ноту доброг дела европских медија о "прозападном", "недужном", све у свему демократско-либералном Кијеву, текстови тог листа су често сврставани у категорију "Разумевача Путина", па тако и споменути коментар.

Описујући како се јавност обрачунава са "Разумевачима Путина", Кузмани дубоко запада у иронију: Хелмут Шмит сматра да је Путина требало позвати? Ма ко је он, стари оџак обавијен дуванским димом! Источни одбор Немачке привреде (ОА, председник Екхарт Кордес) такође? Ма ко су они, банда пословних људи којима је само профит у глави, брига њих за међународно право! Матијас Плазек (СПД, шеф Немачко-руског форума) мисли исто? Шта он зна, комуњара с логорејом! Томас Шварценбергер (ЦСУ) каже да би радо поздравио Путина у својој општини? Ма ко је он, провинцијски градоначелник Крина (Krün), алпског гнезда испод рекреационо-хотелског комплекса Елмау! Уместо да буде срећан што су му уочи самита асфалтирали улице, поправили водовод и подигли нове предајнике за мобилну телефонију, укратко, окречили општину, он се петља у политику!

Кузмани добро описује атмосферу вербалне агресије која се подиже чим нека особа на јавној сцени изрази своје неслагање с политиком санкција. Кроз непоштену замену теза – ко није за санкције, тај је за Путина – конструисана је делотворна медијска клопка: нико не може да доведе у питање модалитете казнене политике према Русији а да се истог часа не доведу у сумњу његов морални интегритет (купљен!), интелектуални капацитет (непросвећен!) и искрена добронамерност (заведен!).

Како је то одједном солидарисање с режимом санкција против Москве постало демонстрација политичке зрелости, тест који свака одрасла, за политику просечно заинтересована особа мора да положи, да би јој се атестирала урачунљивост?

Испод Шпигловог коментара читаоцима је понуђено да дају своје мишљење о позивању или непозивању Путина у Елмау: скоро 80 одсто сматра да је Путина требало позвати на самит, 18 је задовољно што није. Осталима је свеједно.

Уједињени против резистентних бацила

Позоришни квалитети политичке сцене су истовремено и најбоље и најгоре стране политике као професије, као економске гране или као војног шефа у демократијама. Елмау се потпуно уклапа у такав модел атрактивне политике, он је, штавише, због висине средстава одвојених за организацију самита (80 милиона евра Федерација, 130 милиона Баварска, 10 милиона Општина Крин), састава гостију (Меркелова и Обама опуштени на недељном бранчу у сеоској гостионици) и добро васпитаних демонстраната (чак их је и полиција похвалила, пишу немачки медији) гламурознији од других сличног типа.

"Мислити на сутра, деловати заједно", мото је овогодишњег самита Г-7, шестог у немачкој организацији (Бон 1978. и '85, Минхен 1992, Келн 1999. и Хајлигендам 2007). У ситуацији када медије и јавност највише занима ко није позван на састанак, фраза "деловати заједно" постаје борбена песница деловања против некога.

Није јасно на који начин Велика седморка у том саставу намерава да води послове света, "када се без Руса практично не може решити ниједан проблем широм глобуса, без обзира на то да ли је реч о климатским променама, тероризму, атомском оружју, конфликтима у Сирији, Ираку или на Блиском истоку?", пише Шпиглов коментатор, додајући у наредној реченици "...а ни Украјини се на тај начин не помаже".

Зашто се украјинска криза не спомиње у истом даху са осталим глобалним кризама и ратовима? Једноставно – зато што интелектуално поштење захтева признање како је она регионални а не светски проблем, и да иза ње не стоји борба за "универзалне вредности", како тврде заговорници санкција, већ различите интерпретације вредности унутар концепта либералне демократије.

Украјинска криза као експонент "универзалних вредности"? Последњи прави талас ширења универзалних вредности описао је Макс Вебер пре сто година у чувеној студији о духу капитализма и протестантској етици – после тога "универзални" су још само технологија, фармерке и Холивуд.

Иако неке мотивационе пароле са интернет странице самита Г-7 у Баварској изгледају као да их је писао Данојлићев Добрислав на протрчавању кроз Југославију ("уједињени против резистентних бацила"), не треба сметнути с ума да су људи окупљени у Елмау довољно моћни да покрену ствари, диктирају темпо света.

Немачки медији пишу да ће Обама искористити недељни бранч – "Brotzeit" по баварском – у гостионици у Крину не би ли Меркелову уверио како је у име универзалних вредности есенцијално да санкције против Руса, које истичу у јулу, остану и даље на снази. Са своје стране, Меркелова ће опуштено дружење искористити да замоли пријатеља да не би неко од његових случајно споменуо пред новинарима да такозвани "no-spy agreement" између Немачке и САД, чије је скоро потписивање био велики предизборни адут странке Ангеле Меркел ЦДУ у кампањи 2013, никад није постојао.

Али изнад свега и пре свега, кад год кажу Крин, мислиће на Крим.