Рањени идентитети Босне и Херцеговине

У књизи "Рањени идентитети – Борба за статус жртве у послератној Босни и Херцеговини" немачко-аустријски социолог Ана Мијић узима под лупу етничке интерпретације рата и мира, кривице и одговорности.

Да ли Мијићева у својој књизи открива било шта систематски ново, нешто што сви вољни и невољни учесници историјских збивања на тлу Босне и Херцеговине од краја осамдесетих година до данас нису знали, видели, осетили на властитој кожи или починили на туђој?

Гледано на тај начин, одговор испада негативан. Али, добра социолошка истраживања, у оним случајевима када са обе ноге стоје у емпирији, и иначе имају склоност да наступају под маском тривијалности, док у суштини огољују поглед на узнемирујућу природу неких друштвених феномена.

У конкретном случају, научни подухват Мијићеве може се представити као математичка формула: најпре се утврђују односи између личног и колективног идентитета – пута три, а затим се сваки од тако изнутра конструисаних идентитета ставља у однос према друга два.

Њен најважнији закључак: све стране приписују себи харизматичну титулу моралног праведника зарађену кроз статус колективне жртве друге две групе. Оба друштвено стабилизована механизма, и самовиктимизација и на основу ње стечена самохаризма, јесу ексклузивно национални, значи темељно различити.

Како Бошњаци, Срби и Хрвати такође с обе ноге стоје у својој емпирији, они су потпуно свесни тога да нико од њих нема монопол на ексклузивну интерпретацију догађаја из последњих четврт века, нити је прилика да би у догледно време неко од њих уживао у том луксузу.

Свака од те три групе стога прибегава низу стратегија са циљем да подупре национално искључиве наративе како се не би срушили под притиском паралелних конструкција: неутрализација супротних аргумената, парирање логике из другог "табора", дупла релативизација (и код "твојих" има лоших, али су "други" још гори), прескакање тема које се не уклапају у слику о "својима" и "туђима".

Оно што Ана Мијић на четири стотине страна доказује јесте следеће: та серија ситнијих и крупних неутрализација, школским речником – седења на ушима кад други говори, није намерна, али ни несвесна.

"Нико не гине, а сви умиру"

Емпиријски материјал чини тридесет наративних, анонимизованих интервјуа које је ауторка водила у различитим крајевима Босне и Херцеговине између 2007. и 2009. године. "Наративно и нестандардизовано" значи да се истраживач после уводног питања практично повлачи из конверзације, не гњави потпитањима и пушта интервјуисану особу да прича "из срца" о свему што је мучи.

Од тих 30 разговора, за књигу је одабрано шест, два по нацији: "националиста" и "добри пастир" (Хрвати), "патриота" и "југоносталгичар" (Муслимани) и "аналитичар" и "добар човек" (Срби).

У анализи материјала Мијићева није жалила труда и изабрала је апсолутно најзахтевнији метод који циркулише унутар друштвених наука, такозвану "објективну херменеутику". Тамо се свака најситнија реч, језички банална конструкција ("Здраво", "Бок", "Ђе си, шта има?"), свака пауза или понављање подвргава интерпретацији читавих тимова "херменеутичара", који се недељама и месецима циркуларно враћању на почетак да би кренули даље.

Ако за неистренирани поглед споља то изгледа неозбиљно, треба рећи да су добри интерпретатори-херменеутичари у стању да разумеју везе између појединца и његове социјалне групе боље од сваког психолога.

У том смислу, књига Мијићеве заслужује да буде преведена на језике бивше Југославије, да нађе пут до свих друштвених факултета на том простору. Она је одличан "кухињски рецепт" за све студије које настају споровозно-детаљним квалитативним истраживачким методама, мимо квантитативних статистичких поступака.

Нема те статистике која може да ухвати све друштвене нијансе оне туге којом један од интервјуисаних ("патриота") описује послератно стање у Босни: "Овде нико више не гине, а сви умиру."

"Морална алхемија" босанске свакодневице

Проблем "Рањених идентитета" није у методу, није у интерпретацији, није ни у добром делу закључака, већ у неупитности којом је политичка коректност фиксирана као аналитички оквир.

Пре три године је бечки Стандард коментарисао тада још само дисертацију Мијићеве речима да "она на крају ипак закључује како расте млада генерација која не робује националистичким клишеима". Преведено, сунце на крају мора да сване, а млади морају да се узму, све остало је недопустиви развој догађаја.

Та врста спољног, европски-службеног оптимизма нигде не долази до изражаја у књизи. Иако се нико од њених саговорника не би могао назвати заморним песимистом, нико од њих и не пева песму светле будућности – они знају са чиме се носе. А да ли то зна Ана Мијић?

Неке референце на шири контекст јој сигурно промакну – када "аналитичар", на пример, начне разлику између "заборављања" и "опраштања" она се труди да схвати могућа значења, али без разумевања да је то дискурс који се осамдесетих година из Српске православне цркве преселио у медије, он је "усвојени" мотив.

Највећа замерка је да се она чак труди да заобиђе релевантност религије у изјавама које дају њени саговорници. То не значи да она бира атеисте за саговорнике, напротив. "Добри пастир" је католички свештеник из Посавине, "добри човек" је богобојажљиви православни верник ("Миле из Добоја"), који веру користи као етички коректив да би се дистанцирао од "паравојски из Србије".

Али, религија као линија симболичког и реалног разграничавања међу три нације први пут се појављује тек на 336. страни и то више као неко изненађење, у смислу – зар они (саговорници) стварно мисле да је религија тако битна? Или – зашто они Бошњаке називају муслиманима?

"Интересантно је да он изједначава нацију и религију", пише Мијићева на једном месту за "патриоту". И нешто даље закључује како њени саговорници "вероватно сучељавају хришћанску и муслиманску религију како би легитимисали властите позиције према иностранству".

О томе да би религија имала важну, можда чак најважнију улогу у повлачењу симболичких граница уздуж и попреко Босне, ни речи, иако сви саговорници дају довољно јасне изјаве, чак и рангирају властиту "толеранцију" другог. "Ближи ми је Хрват него Муслиман", каже "добар човек", док "добри пастир" описује Србе (и само њих) "као браћу" која су једног тренутка застранила. "Патриота" из Мостара се љути због монументалног крста на хрватској страни јер он "заузима простор" и у неочекиваном логичком скоку поставља искључиво репрезантативно право на подизање џамија у том простору.

Али, Европа не жели да слуша причу како је линија разграничења у Босни религиозна, па је онда ни Ана Мијић не прича, чак и кад њени саговорници то раде. Из европске перспективе, лакше је разумети националистички "примордијализам" него религиозни – за први има наде да ће се, кад-тад, еманциповати, за други – тешко.

Неман звана рат

Такође, ауторки је нелагодно када њени саговорници спомињу "Муслимане" и "муслимане", једном као нацију, други пут као религију, и наглашава у интерпретацији да је "њихово коректно име Бошњаци". Нема двадесет и пет година да је "њихово коректно име", уставно име, гласило Муслимани. Од када је постало пејоративно босанске Муслимане назвати муслиманима, у ком процесуалном чину и ком идеолошком оквиру је дошло до те социјалне промене ни речи.

Наравно, у рату – али то није једносмерна улица. И иначе су пасажи о рату, начин на који саговорници спомињу рат и на који се њихове изјаве анализирају, најбољи делови књиге. "Рат" је код свих шест неман, живо биће, субјект који се појавио из пакла, узео свој данак и онда се повукао у јазбину да чека неку нову прилику.

Тај став према рату као главном глумцу античке драме Мијићева назива "јединим заједничким именитељем" који данас спаја три конститутивна народа дејтонске Босне. "Рат" као живи актер на социјалној бини је истовремено "милост коју они поклањају једни другима", у смислу милости да "на рат пребаце сваку одговорност за све лоше што су учинили једни другима". "Рат" је постала заједничка формула којом једна етнија даје прилику другим двема да сачува образ и част.

Криви су "рат" – и "међународна заједница". Екстернализација кривице и пребацивање одговорности на међународну заједницу је још један, премда скромнији заједнички именитељ босанских тугованки.

Рат је био "једноставан", а мир постао комплексно "продужавање рата политичким средствима", закључује Мијићева у извртању Клаузевицеве тезе.

Иако види "моралну алхемију" у акцији, којом Босанци (скупни термин који се у књизи користи за Бошњаке, Србе и Хрвате) стабилизују одвојене групне идентитете, нешто измиче њеној пажњи: немају Босанци толико проблем са међусобним културним, па и религиозним идентитетима, већ са чињеницом да они први пут у модерној заједничкој историји наступају у политичким, државноправним категоријама, чиме потенцијално постају предмети хијерархизације.