Интеграција ислама у либерална друштва

Религиозни мир је историјско достигнуће Европе, једно иза којег стоји огроман број жртава. Само је Тридесетогодишњи рат (1618 - 1648) у неким регионима континента смањио број становништва за чак две трећине. Државно-теоретске и политичко-религиозне услове за превазилажење религиозних ратова дефинисао је философ Томас Хобс (1588-1679) у свом 1651. године објављеном делу "Левијатан". Ту је у генијалном историјском преокрету држава проглашена за врховног суверена на земљи, а цркве и религиозне заједнице позване да се потчине новом суверену - Левијатану.

Тиме је створена следећа формула која је Европу извукла из мрака религиозних ратова: Како би уживали мир, индивидулану слободу и добили гаранцију поштовања своје приватне имовине, људи улазе у једнострани уговор с Левијатаном - као некад Мојсије на брегу Синају - и преносе на њега суверенитет.

Модерна правна држава је у великој мери религиозно неутрална, она гарантује религиозну слободу и заштитнички стоји изнад ње. Као предуслов, тај модел модерног Левијатана захтева од религиозних заједница да прихвате примат државног суверенитета и одустану од тога да развијају своју политичку теологију.

У модерним правним државама све религиозне заједнице без остатка морају да прихвате институције државе, демократије и религиозног плурализма како би и саме у узвратном акту биле прихваћене и признате од државе. Признавање секуларног државног суверенитета од стране религиозних заједница неопходан је услов за уживање религиозних слобода и неутралност државе у питањима религије.

Да ли се Европа и ислам искључују?

Уопштено речено: Модерне правне државе и политичке религије се међусобно искључују. Једна политичка религија може себе дефинисати трансцендентно или секуларно, односно може да се развија око трансцендентних или политичких референци. Како ортодоксни ислам и сунитске и шиитске деноминације ставља Божје законе Курана и Суне изнад грађанско-секуларних устава, те заједнице признају институцију правне државе само привремено и само привидно. Закључак: Модерна правна држава и ортодоксни ислам се међусобно искључују. Њима је физички немогуће да постоје заједно на истом месту.

Интеграција исламских заједница у либерално-демократска друштва и, као продукт тог чина, државно признавање Ислама као правно заштићене религиозне заједнице захтева темељну реформу самог Ислама. Необавезујуће и само привидно прихватање институција правне државе од стране исламских заједница није и не може бити довољно. Европски Ислам мора предузети радикалну рефрому Шеријата, конкретно, мора одустати од Шеријата. Задатак није лак, јер тиме се од европског Ислама захтева ништа мање него радикална реформа самог себе, али само тај поступак би га учинио компатибилним са институцијом модерне правне државе.

По једној студији Криминолошког истраживачког института Нидерзаксен, половина муслимана у Немачкој вреднује Ислам изнад демократије, па тиме Шеријат за њих поседује већу вредност него демократска правна држава. У конфликтним случајевима између демократије и Ислама половина немачких муслимана даје предност Исламу и Шеријату.

Нејасне и дифузне изјаве које долазе од представника исламских удружења су врло упитне. Исламски покрет "Национална визија" на пример, говори о коегзистенцији муслимана и немуслимана. Да се разумемо - "коегзистенција" је идеолошки екстремно оптерећен термин. Он је политички ушао у употребу у времену Хладног рата, када су му комунисти подарили третман привременог примирја у борби за глобалну превласт. У ту идеолошку интерпретацију "коегзистенције" спада и "Национална визија".

"Национална визија" је био и наслов књиге бившег турског премијера и оснивача исламистичке Партије благостања, Некметина Ербакана. У њој се налази његова колико чувена толико и застрашујућа изјава: "Европљани верују, да су муслимани дошли у Европу само да би зарадили новац. Али Алах има други план". Изјава турског председника Реџепа Ердогана са једног изборног скупа 1997. готово да је на нивоу објаве рата: "Демократија је само воз на који се ми укрцавамо док не дођемо до циља. Џамије су наше касарне, минарети наши бајонети, куполе наши шлемови и верници наши војници".

Али и неке изјаве дате на немачком тлу дају храну за размишљање. Тако је бивши председавајући Централног савета муслимана у Немачкој Надем Елиас на питање да ли је Ислам компатибилан са секуларном правном државом одговорио: "Да, докле год смо ми у мањини".

Клопка за правну државу

Тренутна политичка дискусија око мирољубивости Ислама очито рачуна с постојањем широке европске базе интелектуално "непунолетних" грађана који нису у стању да размишљају самостално. Из тог разлога се сви критичари Ислама паушално трпају у групу исламофоба, чиме се свака религиозна критика тенденциозно криминализује и у старту гуши. Без критичног суочавања са религијама кроз историју, не би у Европи било ни доба Просвећености нити бисмо могли да говоримо о Модерни.

Критично суочавање с појмом религије било је и остало темељни елеменат демократије и секуларне правне државе. Свако ко данас багателизује очигледне проблеме до којих долази у процесу интеграције Ислама у европске државе и друштва, гази властиту одговорност према будућим генерацијама. Наша деца и поколења која тек долазе немају свој глас, тим више данашње генерације стоје у обавези да размишљају о њиховој будућности и осигурају шансе да и они сутра могу живети у отвореном демократском друштву.

Како ортодоксни Ислам не познаје, не признаје и не допушта никакве историјско-критичке интерпретације свог бића, тако се и свака европска одлука о интеграцији Ислама претвара у друштвену клопку за правну државу. Консеквентна интеграција ортодоксног ислама у перспективи трансформише правну у божју државу. А такве државе данас, тамо где реално постоје, заузимају према свим показатељима и интернационалним стандардима - индекс мира, гаранција људских права, економска расподела, издаваштво, патенти, квалитет живота - стабилно место на дну лествице. Да ли смо икад чули о неком политичару или теологу исламског света, како је дао изјаву по којој би Хришћанство било интегрални део њихове културе?

Али, док инсистирамо на уговору с Левијатаном консеквентно и чврсто, док тежимо коалицији са слободољубивим муслиманима, Хобс још има шансу. Не и велику, на жалост: Уместо да у палати Стурани на беком Рингу отвори одавно неопходан Карл-Попер институт за унапређивање отвореног друштва, држава Аустрија се одлучила да у њој угости мисионарску станицу исламистичке ортодоксије (мисли се на саудијски Центар краља Абдулаха). Уместо отвореног друштва, Беч свету поклања интеррелигиозни дијалог саудијског типа.

Превела Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча