Европа, од децентрализације до сепаратизма

Четврт века после распада Совјетског Савеза и Југославије, Стари континент поново клизи у нову политичку карту. Они који се у септембру врате с годишњег одмора, неће је препознати.

За 50 дана Шкотска гласа на референдуму о самосталности, 9. новембра Каталонија. У Ломбардији је такође у припреми референдум, и - ако до њега заиста дође - "онда нема пута натраг" како се чује у Милану.

Последњи коментар односи се на чињеницу да одлуке референдума у Шкотској и Каталонији немају обавезујући карактер, барем не како сада ствари стоје.

Али ако резултати изјашњавања буду убедљиво ишли у корак отцепљења - а они у Каталонији би могли - онда је то значајан импулс за будуће политичке земљотресе, чак и у мирном делу континента.

Који је заједнички елеменат свих тих случајева, укључујући и онај у Украјини, где сукоб кијевских власти са сепаратистичким покретом на истоку може имати неслућене последице по судбину читаве Европе? Сви су они изашли испод шињела централизоване јединствене државе, сви су они, теоретски гледано, процеси децентрализације.

Али колико децентрализације допушта и толерише данашња Европа, без обзира на то да ли јој прекоокеански партнер, или напротив властита крвава континентална историја шапуће решења у уво?

Единбург, Барселона, Милано: Децентрализација није довољна

Званично - Италија, Шпанија и Велика Британија су јединствене, али не и централизоване државе.

Шпанија има 17 региона са властитим локалним парламентима који у неким случајевима располажу једнаким степеном политичке аутономије као и немачке федералне јединице, "Ландер". Истина, шпански региони располажу фактичком моћи, која државноправно није до краја фиксирана. Разлог: Шпанија није федерација.

Зато је и било могуће да централни парламент у Мадриду ускрати право Барселони на референдум. Она ће га ипак одржати, али више као сигнал Мадриду да је "нешто труло у држави шпанској", а не као чин који би био у складу са позитивним правом у тој земљи.

Ако богата Каталонија оде, Мадрид губи једну петину бруто националног дохотка. Ако се узме у обзир да другу петину доноси Валенсија, онда економска слика Шпаније поприма карактеристике катастрофе: преосталих 60 одсто бруто националног дохотка долази из 15 региона, сваки регион по четири одсто просечно.

Италија има 20 региона, такође са великим овлашћењима, али не федералним. С обзиром на политичку историју те земље и снажан дух културног регионализма, федерализам се доживљава као синоним за распад земље.

Италијанима који се боје федерализма, Лега Норд већ годинама отворено поручује да се боје с правом. Циљ те сепаратистичке политичке странке је стварање независне државе Паданије, која не би обухватила само Ломбардију већ и широке делове богатог италијанског севера.

На регионалним изборима пре четири године странка је само у Венецији освојила 35 одсто гласова, што значи да vox populi иза ње није занемарив.

До пре 17 година Велика Британија је била у великој мери централизована држава. После референдума 1997. године у Шкотској, Велсу и Северној Ирској национални парламент је пребацио део овлашћења на локалне парламенте у тим ентитетима који располажу вишком културне и историјске самосвести и мањком политичке моћи.

Велика Британија нема устав, већ само уставну праксу, тако да се - могуће, али не и вероватно - осамостаљивање Единбурга чак не би могло назвати ни "противуставним".

Ипак, то је више аргумент на нивоу анегдоте, будући да политички систем земље почива на неколико чврстих правила, од којих су за ову прилику важни аксиоми јединствене државе и сувереног националног парламента. То значи - у Британији је врхунски суверен парламент у Лондону, а не нација или народ као бирачко тело. Чак је и краљица званично само трећи парламентарни дом.

Антверпен: Федерализација није довољна

То што немају грађани Шкотске, Италије или Шпаније - федерализам - Белгијанци имају напретек. Али, ако у Белгији постоји великодушни федерализам, питање је да ли уопште постоје Белгијанци?

Дилема је слична оној коју је Југославија решавала крајем осамдесетих година, са познатим исходом - да ли је у Југославији уопште било Југословена као релевантне политичке категорије?

Белгија се од седамдесетих година налази у константном процесу "федерализације" између богатије Фландрије (историјски део Холандије) и сиромашнијих Валона (историјски део Француске) који би се могао завршити распадом земље.

Референдум за то није потребан. Барт де Вевер из Нове фламанске алијансе, чак одбија и помисао на референдум. Његов план је да "изнутра", из постојећег политичког система испразни заједничке функције белгијске фламанско-валонске федерације.

Моћ НФА је у порасту, странка је после недавних избора најбројнија снага у фламанском парламенту.

У Белгији не постоје снаге које би процес радикалне федерализације доводиле у питање. Разлике се појављују само у интерпретацији финалног производа: "федералисти" су они који би задржали главне заједничке институције, "конфедералисти" би их претворили у услужна посредничка тела између фламанске и валонске државе, а "сепаратисти" би пустили централне државне органе да испаре као вода.

Де Вевер своју странку ставља у конфедералистички табор, премда истовремено говори о "испаравању".

Специфичност белгијског сепаратизма, осим низа проблема који би се тиме отворили за Европску унију, јесте да се ту не одваја "један потлачен мањи део земље од већинског, већ се сиромашнији и мањи део гура напоље од стране политички и економски доминантније снаге", пише немачки историчар и политиколог Малте Војт у коментару за часопис ИПГ (припада Фондацији "Фридрих Еберт").

Украјински избор: Или централизам или рат

Ако децентрализацију посматрамо као једну линију где на почетку стоји централизовано организована јединствена држава, а на крају распад земље, онда се драматика свих досадашњих примера одвија на солидном одстојању и од почетне и од крајње тачке.

Украјина је, међутим, чак и пре него што је криза почела, сада већ и рат, била "закуцана" на самом почетку те линије, тамо где политичка теорија уписује категорију централизоване јединствене државе. Она никада није еволвирала у нешто друго.

Украјина нема регионе у оном смислу у којем их имају Шпанија, Велика Британија или Италија као формално јединствене, али у пракси већ федерализоване државе.

Украјинске области (24) су обичне управне и административне јединице, тако да осам милиона Руса на истоку и југу земље у потпуности зависи од одлука политичког Кијева. Питање је ако та мањина жели да разговара о децентрализацији земље, свеједно да ли у скромном или радикалном облику, са ким и кроз коју политичку институцију они то уопште могу, не само сада кад се пуца него и пре седам или осам месеци?

Украјина је практично једина централизована држава данашње Европе, диносаурус модерног политичког система. То је нешто што Запад врло радо заборавља, више концентрисан на то да Москва нешто не добије него да призна да изворни грех украјинске државности лежи под оклопом тврдог централизма.

Украјински председник Порошенко је пре непуних месец дана обећао да би Кијев отворио процес децентрализације, али реалистично гледано, ниједна земља се никада није децентрализовала или демократизовала док је била у ратном стању. Реалне опције су тада обично или распад, или још радикалнија централизација.

Са западне тачке гледишта, проблем никада нису биле жеље руске украјинске мањине за реорганизацијом заједничке државе, већ чињеница да је свака демократска реформа украјинског политичког система, аутоматски профит за Русију. Вероватно јесте - али да ли је Европа спремна на рат са Русијом само да би стала у одбрану права Кијева на једину централизовану државу данашње Европе?

Западна логика иза тога је, и то у најдобронамернијој варијанти: Шкотска, Паданија, Каталонија, чак и поцепана Белгија (Брисел је у географском смислу на фламанској страни) немају куда да "оду". Оне, чак и ако се осамостале остају ту где јесу, само у нешто компликованијој структури. Источна Украјина напротив "одлази" Русима, а Русија није "наша", она је туђа; ту се ништа не распоређује, већ се "односи".

Било би наивно веровати да су руски сепаратисти постали сепаратисти зато што нико није хтео да разговара с њима о демократским реформама Украјине, али исто тако било би неодговорно игнорисати чињеницу да проблем децентрализације, као што је рекао Хенри Кисинџер прошле зиме, лежи у самом срцу украјинске кризе.