Стратегија ЕУ - Албанија напољу, Србија унутра

Украјинска криза је преброђена, барем што се тиче Европске уније. Необично у читавој ситуацији је то да се руски председник Владимир Путин појавио у улози спасиоца европске будућности, тако што је од ЕУ преузео проблем коме она није дорасла, а да се не дотетура на руб економске пропасти.

Да ли су политички стратези у Бриселу свесни ироније те ситуације? Да ли можда тек сада, или сада опет, виде паралелу са спектакуларно неуспешном интеграцијом Румуније и Бугарске у политички, економски и правни систем европских спојених судова? Да ли повремено помисле како би било згодно да им Москва откупи и Грчку?

И зато су драматични догађаји из и око Кијева изоштрили оптику ЕУ према питању властитих габарита, географских граница и кулуролошки мотивисаних разграничења.

Читав тај пакет европске редефиниције колективног идентитета и подизања ограда је наравно привремени, као што је у историји ионако све привремено, једино што су последнице трајне.

Конкретно, то у овом случају значи Албанија напољу, Србија унутра; прво полувреме.

Будућност награђује храбре

Први пут након дуго времена, када се чинило да све игра против Србије - чак често и она сама - једна шира европска политичка констелација "ради" у њену корист, и то и без њеног директног ангажмана.

"Европска врата за Албанију остају затворена", коментари су аустријских и немачких медија, при чему су Немци спремнији да албанску чашу виде као на пола пуну, а Аустријанци на пола празну.

Као европска земља са оргомним степеном корупције, организованог криминала и нефункционалног правосуђа, Албанија је на прошлонедељном самиту европских лидера кажњена даљим ускраћивањем статуса кандидата.

Паралелно с таквим тврдим ставом у односу на Албанију, Србија је у поступку наизглед саморазумљиве лакоће "добила датум", односно јасну перспективу уласка у ЕУ. Ни Берлин ни Лондон не виде више разлога да са својих моралних осматрачница двоструких стандарда гурају Београд у даљу европску апстиненцију.

На тај начин је створена врло занимљива регионална, потенцијално европска ситуација, коју овдашњи медији не формулишу до краја, а дипломатска заједница само у наговештајима.

Ако је тренутна формула "Албанија напољу, Србија унутра" - шта то конкретно значи за Косово, које се тренутно бори за споразум о придруживању ЕУ?

Европска дисфункционална породица

Формално гледано, европске процедуре имају свој одређени временски ток, али сви познаваоци Уније знају да она у кључним моментима, на драматичним раскршћима, реагује "из стомака", односно емотивно, а тек у другој линији административно-правно.

Европска унија је у суштини једна велика породица - истина дисфункционална, међу собом посвађана, фамилија летећих коалиција и адолесцентских подметања - али свеједно група блиско повезана културом, историјом и релативним благостањем, барем у односу на добар део света.

Улазак у "породицу" је стога подједнако интересни и емотивни чин - неко те мора увести унутра, стајати иза тебе, залећи за тебе, на неки начин гарантовати да нећеш правити проблеме на породичним свадбама, рођенданима и сахранама. Најечешће је то неки "регионални" пријатељ.

Ко је у том смислу косовски регионални пријатељ?

Европске перспективе Приштине теку или преко Тиране, или преко Београда. Грчка неће мрднути прстом да Приштини олакша ЕУ иницијацију, Италија можда и би да се не гуши у властитом хаосу, али сада је и та алтернатива ван игре.

Са Албанијом напољу, Приштини остаје само Београд.

Београд - европски "адвокат" Приштине

С једне стране Београд се осећа у моралној обавези према делу Косова, с друге стране Приштина иде даље само уз и преко европског Београда - Србија и њена одбегла провинција изгледа никако да до краја спроведу раздвајање од стола и постеље.

Није спорно да од такве врсте зависности Београд профитира више од Приштине, али на дуги рок то би опет значило да Београд преузима низ политичких и моралних обавеза према Косову, на сличан начин као што је то чинио у Југославији (последњој правој, не Милошевићевој).

Да ли Београд то може, и ако може, да ли хоће?

Формула "Албанија напољу" показује елементе преседана и у случају Босне и Херцеговине. При томе је дејтонска Босна у ситуацији да бира пут према ЕУ или преко Загреба, који је већ у ЕУ, или преко Београда, који би релативно брзо - четири године - могао бити члан европске институционализоване породице.

Загреб неће директно ометати Босанске ЕУ шансе, али из више разлога неће мрднути прстом да их заиста и помогне. У исто време ће Република Српска кроз сарадњу с Београдом водити политику субституције, односно заменске европске политике.

Србији дефинитвно није дат луксуз да у Европску унију улази сама за себе, она очито улази и за друге - логика ситуације је гура у ту позицију. Да ли ће јој се то увек свиђати је друга ствар.

Нервозни коментари у косовској штампи доказују да је Приштина рефлексно схватила све политичке последице формуле "Албанија напољу". Преко Београда у Европу - то свакако има своју цену.

Из београдског угла тај се модус зове "са Приштином у Европу" и такође има своју цену. Добра ствар по Србију је да је она ту цену већ платила.

Украјина за Србију?

Кроз бечку дипломатску заједницу курсирају и наговештаји да унутрашња логика ад хок ситуације није тек тако створена, већ једним делом усмеравана.

Русија и Европска унија су, према томе, прошле кроз неку врсту договора, или трампе - Украјина Русији, Србија Европи. Украјина тако остаје у руској зони утицаја, док Србија хвата директан прикључак са временом њеног првог значајнијег отварања према Европи око Берлинског конгреса 1878. године.

Шта је необичније - да би Европљани требало да славе Путина као спаситеља реално могућег и економски исплативог концепта Европске уније, или да би се на српским хит листама ускоро могао вртети препев хрватског шлагера из 1992. "Danke Deutschland"?

Напротив, то да је Србија заузела чврсту позицију на европској траси, није ни најмање необично.