Der Spiegel: Тврдоглавост, глад за моћ, егоизам

У случају кипарске кризе, Немци су показали колико су моћни, али нити ту моћ употребљавају за праве циљеве нити се сналазе у ситуацији своје нарасле снаге. Кипрани су желели да своје мале штедише вежу у програм спасавања банака – Немци су одбили тај сценарио. Немци су инсистирали на својим принципима кривице и казне.

Читавој Европи, ма читавом свету, застао је дах. Сигурност штедних улога, Меркелина обећања, свеједно: Када сте у дилеми треба пустити обичне људе да искрваре? Не долази у обзир.

Тако је тај план скинут са стола. Нови план има другу циљну групу – нека крваре богати Руси. Овако или онако, штета је већ учињена, поверење уздрмано. Колико још уопште вреди реч Ангеле Меркел? Пример Кипра показује да се Европа не може поуздати у Немачку.

На сву срећу, Еврогрупа ипак се усудила да повуче прави потез: ситне штедише су спасене, једна банка послата у банкрот, друга у патуљке.

Прошлонедељна драма, међутим, добро се уклопила у актуелну европску слику: неодговорни банкари проигравају поверење богатих перача новца, кад не знају шта даље, одлазе да кукају код политичара, који им онда помажу колико год могу. Све на рачун обичних људи, којима фале и средства и утицај да се склоне под неку сигурну стреху. А све то одвија се под немачком доминацијом!

Био је то знак, а знакове треба знати читати. Немачка премијерка допушта себи и Немцима луксуз бављења самим собом. Сликовито, то је луксуз буљења у властити пупак! Историјска искуства су заборављена. Постају релевантна једино за телевизијске вечери док замотани у ћебе гледамо серију Наше мајке, наши очеви, како нам ближа и даља родбина у Трећем Рајху посрће из једне моралне грешке у следећу.

Али то нема никакве везе с данашњицом. Као већ двапут у нашој новијој историји, опет Немци пуштају да их увлаче у све дубљи конфликт са суседима. Без обзира на трошкове и са једним јединим циљем који буди страх и језу – политичке доминације Немачке на Континенту.

Меркелина идеја европске интеграције изгледа овако: Европа се мора покорити Немачкој.

Ко мисли да је окружен идиотима

Док се заоштравала криза око Кипра, одједном је постала видљива основна нота немачке политике – тврдоглавост. Та тврдоглавост брани се као принципијелност, док се, у ствари, само ради о врсти самовоље.

У својој европској политици, Меркелова је напустила све западнонемачке традиције, чак је у томе била једнако брутална, као када се радило о гажењу традиција властите партије.

У лето 2011, Меркелин саветник за европска питања Николаус Мајер Ландрут направио је једну политичку скицу, на неки начин јој "нацртао" проблем: све што се налази у одговорности Брисела функционише и цвета. Све за шта су одговорне националне државе болује и пропада. Логика је налагала: пренесимо на Брисел више моћи. Меркелова је одлучила управо супротно.

Под Ангелом Меркел Европа националних држава диже главу. Биви премијер Хелмут Шмит упозорава, а нико не слуша: "Наш Уставни суд, Национална банка и канцеларка Меркел прогласили су се, на ужас наших суседа, центром Европе."

По њему, један део јавног мњења у Немачкој формиран је у снажном "национално-егоистичном духу". Човек који је преживео рат неће олако употребити ту кованицу – национал-егоиста!

Зато што су гласали против плана за развлашћење који су им наметали спасиоци евра, немачки Билд парламентарце из Никозије назвао је "идиотима с Кипра". Али онај ко мисли да је окружен идиотима најчешће је и сам идиот.

Евроконфликт све више се открива као конфликт око немачке доминације у Европи. На први поглед, рекло би се да је све то економија. На други, види се да је реч о политици моћи: Немци окивају европске народе оковима дугова.

"Ако нас историја нечему учи, онда томе да нема боље методе бранити и морално оправдавати односе засноване на насиљу него их замотати у вербалитет кривице и кривње  – пре свега, зато што се тако ствара привид да је жртва та која није у праву", писао је амерички етнолог и активиста покрета "Окупирај Волстрит" Дејвид Гербер.

Вређање подређених

Као и увек у историји, подређени се псују и вређају. Ко има дугове – крив је. Дугови и кривица треба да имају исту реч. С једне стране, то овде отвара простор за оптужбе, с друге, за самосажаљевање.

"Без немачких гаранција, нема појаса за спасавање. Али управо нас Немце, који помажемо на све стране, критикује у кризним земљама – отворено нас мрзе. Канцеларку нам сликају са Хитлеровим брковима, цепају се немачке заставе, непријатељи смо који су криви за све зло", излетело је недавно конзервативном коментатору Хуго-Милер Фогу.

Таман оно што нам треба за кафанске дискусије! Свеједно да ли су то кафане у којима се скупљају пролетери или професори, пре свега они из нове десничарско-популистичке партије "Алтернатива за Немачку", партије која би могла славити бриљантне успехе на скорим изборима за национални парламент.

У ствари, све то је само лаж. Нису Немци до сада плаћали само за кризу, на њој су и зарадили. Уштеде од камата на државне обвезнице, које је Немачка реализовала од почетка кризе, само су се у прошлој години попеле на 10 милијарди евра.

С друге стране, стоје неупоредиво виши каматни трошкови дужничких земаља. То је реалитет еврокризе – сиромашни из Атине плаћају за богаташе у Немачкој.

Нема доминације, Европљани то неће допустити. Такви покушаји су у прошлости пропадали, па ни у будућности не би боље прошли. Још Немци тапшу својој канцеларки. Требало би, међутим, да их занима шта је рекао Жан-Клод Јункер из Луксембурга: "Ко верује да се вечно питање рата и мира у Европи више никада неће постављати, опасно се вара. Европски демони нису нестали, само спавају."

Превела Весна Кнежевић