Neue Zürcher Zeitung: Тишмина хроника бешчашћа

Све се утишало око Александра Тишме, у фебруару пре десет година умрлог писца светског ранга. Његови романи и приче живе и даље као врхунски примери conditio humana, или онога што човека чини човеком. Ово су сећања на основу необјављених делова интервјуа који је немачки књижевник и филмски аутор Ахим Енгелберг у Берлину водио са српским писцем непосредно пре његове смрти.

На северу Србије, у степским равницама, у Војводини негованих поља, тачније у Новом Саду, у чијим улицама и сокацима, кућама и црквама још увек живи шарм старе царске и краљевске монархије (К&К), живео је и Александар Тишма. Године 2002, за време његове посете берлинској Академији уметности, разговарао сам са Тишмом, рођеним 1924. године, неколико месеци пре смрти о томе како је живео и стварао.

"Родитељска кућа је клица живота", рекао је. "Мој отац је био трговац, мајка домаћица. Када сам имао шест или седам година, послали су ме једној "Fräulein" (госпођици) да ме научи немачки и француски. Она је после послужила као предложак за лик кућне учитељице у роману Употреба човека. Покрао сам је, и више од тога – након што је умрла, нашао сам њен дневник и дословно га, реч по реч, пренео у роман.

Данас је тај дневник у градском архиву. Као што чујете, мој немачки је сасвим пристојан, иако никада нисам живео у Немачкој или Аустрији – све што знам, захваљујем њој."

Масакр на Дунаву

Након што су Мађари 1941. умарширали у Војводину, почео је период самовлашћа, који је кулминирао страховитим масакром над Србима, комунистима и Јеврејима. У њему је страдала и породица Данила Киша (1935–1989), још једног српског писца светског ранга. Обојица су тај догађај описивали у својим делима.

"Формирао се отпор страној окупацији, па су власти реаговале рацијама. Четвртог јануара 1942. једна од таквих рација претворила се у масовно уништавање – убијено је око 1.400 Срба и Јевреја. Самовољно и хировито, без икаквих посебних критеријума, патроле су одвлачиле људе. Неке би убиле на лицу места, неке тек тако пустиле. Када су масовна убијања коначно завршена – а сахрана није било, лешеви су углавном бацани у Дунав – било је јасно да је дошло време за бежање. Једна патрола је одвукла и моју баку на Дунав, али онда су је у последњем моменту пустили да оде кући. Наравно да није, побегла је у Будимпешту код једне ћерке, а онда сам се и ја преселио код њих".

Кад се Тишма после ратних вирова вратио у Нови Сад, вишенационални карактер тог града био је уништен: Јевреји углавном убијени, Немци протерани. Хтео је да емигрира, али кад му то није пошло за руком радио је као новинар, затим као лектор и уз то паралено стварао литерарна дела достојна Нобелове награде.

Његове фигуре из романа враћале би се из рата и покушавале да се прилагоде животу у мирнодопским приликама, тражиле су прикључак нормалитету који су изгубиле, мучно су покушавале да препознају и себе и свој град. Али треба рећи да Тишма није био приповедач рата, већ пустоши која долази после рата. Он не пише о државним акцијама и великим биткама, већ о трауматизованим људима који, са ратом у глави, не налазе више мир у срцу.

Себе је Тишма описивао као "слабог, али литературом опседнутог почетника". Деценијама је само писао, а мало објављивао. За разлику од широких историјских хроника Иве Андрића, јединог Нобеловца из балканског региона, Тишма се увек држао свог времена. Његови ликови су увек живели када и он сам. Зар му није био потребан одмак? Не, одговара Тишма.

"Причу Књига о Бламу почео сам да пишем четрдесетих година. Рат је још беснео, а ја сам већ видео како се мој човек враћа из рата. Причу сам, међутим, завршио и објавио тек седамдесетих година. Мислим да ми дистанца није била проблем, више ме је мучила форма. Блама сам јасно видео, исто тако и девојку с којом се оженио, али тек након двадесет година добили су обоје ону врсту материјалне реалности потребне да би их успешно уселио у литературу. Одједном ми је синуло: 'Па, то је прича о Новом Саду!' После тога је све било једноставно. Тек након више покушаја нађе се прави пут, ухватите једну причу, натерате је да вам се открије. Некад се пробудим ујутру и мислим: 'Ја сам то само сањао', и то је онда ситуација када пишем. Читав организам човека с уметничком жицом ради за њега. Како се одвија реални живот, тако се одвија и један роман. И у животу, као и у роману, човек ствара прилике, жени се, запошљава. И овде и тамо може му се догодити да пропусти одлучујуће моменте".

Многи критичари су мислили да је Књига о Бламу аутобиографска. "То вероватно има везе с тиме да је у роману описана једна потпуна биографија, а не, као у случају Употребе човека, више паралелних. У Књизи о Бламу присутан је и један мени близак осећај: да ми је стран град у коме морам да живим. Али прича није аутобиографска: ја нисам имао сестре, моји родитељи нису убијени, никада нисам радио у некаквој агенцији. Сличност је само у томе да смо и ја и Блам изопштеници из друштва. Још као дете изгубио сам могућност стварног суживота, вероватно због мог мешовитог српско-јеврејског порекла."

"Ја сам само трагач", скромно је тврдио Тишма. Запањујуће је колико се његових прича и романа базира на догађајима из стварног живота. Ко га је, на пример, инспирисао за његов роман Капо?

"Био сам опседнут литературом. За мене је писање било питање живота или смрти. Увек сам тражио људе, тражио приче, мотиве. Концентрационе логоре сам доживљавао као фасцинантни литерарни материјал – како је било могуће да се тамо убије на стотине хиљада људи, како да неки логораши чак учествују у томе. Имао сам и имам пријатеље који су били у логорима, причали су ми о својим искуствима. И сâм сам о томе читао све што ми је дошло руке, сећања есесоваца, бивших логораша, разних сведока. Читао сам и слушао, али нисам размишљао о роману у ком би главна фигура била један логорски капо, значи злочинац мобилизован приликом".

"Онда ми је случајно дошла до руке изјава једног Јеврејина из Загреба, који је био капо. Он је – супротно јунаку моје приче – био хомосексуалац и користио свој положај да дође до лепих младих момака који нису били у прилици да кажу 'не'. У сваком концентрационом логору постојала је паралелна организација логораша, унутрашњих комитета, институција "проминентних логораша" и слично. И они су и те како поседовали моћ! Једино, били су вођени политичким мотивима који су мени у литерарном смислу били неинтересантни, од тог штофа нисам видео роман. Али, када сам читао о приватним сексуалним жељама реалне особе, намирисао сам литерарну шансу. Била је то клица моје приче. Тек сам кроз тај конкретан случај могао да уплетем све скупљено знање о механизму концентрационих логора и преточим га у комплексну причу".

Не волим када се писци потпуно препусте фантазији. Наравно, није то морао да буде баш један Јеврејин из Загреба, могао је да буде и неки из Војводине, није то било пресудно. Осим тога, односи у хрватском усташком режиму разликовали су се од оних у мађарској окупацији Војводине. Али, како сам прочитао пуно докумената о усташама, допустио сам мом јунаку из романа да буде Јеврејин из Загреба. Но, тек у другом кораку – у почеку стваралачког процеса, моје фигуре ми се јављају рањиво голе. Наративни омотачи долазе после.

Систем самоцензуре

У Верности и издаји појављује се једна гротескна фигура, чији је посао да чита забавне романе из западних култура, сакати их и прилагођава комунистичкој идеологији. У том су јунаку фокусирани кич и партијска дисциплина. "Док сам радио као лектор, питали су ме једног дана да ли бих хтео да читам стране романе и да им напишем извештај шта би тамо било у складу с комунизмом, а шта не, шта би требало да се промени, шта може да остане. У први мах сам одбио. Али онда су ми понудили пуно пара за тај посао, а ја сам могао да прочитам три, четири, чак и више тих свешчица у недељу дана. Извештаје је било могуће написати и за један дан, али ја сам морао да пазим да ме то не отрује, па сам посао развлачио на више, све у мањим дозама! Мој је посао био само да скренем пажњу шта ту није прихватљиво, а неко други би онда то уобличио у опширније извештаје." 

И, питам Тишму, шта то није било прихватљиво? "Ми у Југославији нисмо имали институцију цензуре као, на пример, у Совјетском Савезу или ДДР-у. Свака издавачка кућа морала је зато да се сналази како је умела и да на своју руку пипа по мраку. Држава је, у принципу, незаинтересовано стајала са стране и чекала да се књига објави, па да онда интервенише. Неке књиге су завршавале на судским процесима, зато што су биле или критичне према социјализму, или се превише слободно бавиле сексом. Колега који ми је дао налог рекао ми је да пазим како су у њима описани грофови и пословни магнати, да ли су представљени као несолидни и проблематични људи, има ли у њима "позитивних ликова" радника и сељака. Ако нема, мораћемо то да исправимо!"

Употреба човека

Светска бина Александра Тишме била је мала – једва већа од Новог Сада; готово нити једна од његових фигура није у свом животу стигла даље од Београда, Загреба или Аушвица; временски сви се наративи догађају у реалном времену пишчевог живота. Ипак, негове приче нису хронике. Тишмин приповедачки рад био је завршен, у себи затворен, када су његовим просторима деведесетих година прошлог века дивљали нови ратови – они га више нису инспирисали.

Тишма је ронио по архивама и тражио све што су други проживели, извештавали и сакрили, све оне детаље који су могли да се употребе као доказ о употреби човека од стране човека. Нашао је универзалне теме у друштвеном ткиву малих градова: тамо где је новца увек мало, где жене брзо старе, у трептају ока се од младих љубавница претварају у остареле мајке, где се мушкарци сламају под неважности свог статуса, где мушко социјално и економско понижење уништава породице, празни се кроз самоубиства и акте лудака. Само изузецима пође за руком да побегну од те судбине, а и они потврђују правило бесконачне отупелости и безнадежне беде. Човек, напросто, живи, вегетира, а да се и не побуни: историја је оно што доноси несрећу.

За време југословенских сецесионистичких ратова, Тишма је отишао у иностранство. Неко кратко време размишљао је да узме израелско држављанство, али када је то пропало, зато што је његова мајка формално припадала православљу, путовао је као приповедач светског ранга кроз Европу. А онда се вратио у Војводину, која је за њега била другачија и ближа од свих других крајева распаднуте земље.

"Има тако један млади човек који сваки дан седи близу мог стана и гледа у небо. Он је добро обучен, неко се очито брине о њему. Гледам га већ годинама. Сатима тако седи и гледа у небо. Питао сам около, зна ли неко, шта он то тамо види? Нико није знао да ми одговори, нико га никада није питао. То је типично за Нови Сад, људи су повучени, не мешају се. У Београду би било другачије, тамо би га неко већ питао – А шта ти ту радиш? Та уздржаност ми се допада. Тако су и мене сви оставили на миру, с мојим причама, с мојим литерарним покушајима, с мојим књигама".

Превела Весна Кнежевић