И стас и глас у стотој години

И поред тешког живота и сиромаштва које је деценијама пратило, Милица Павловић из краљевачког села Стубал недавно је напунила стоту годину.

И у стотој години, како је ред, Милица на кућном прагу дочека и знаног и непознатог, па онда врати сећања на прохујале деценије и људе, нарочито супруга Станоја без кога је остала пре скоро пола века.

Милица каже да је заволела Станоја и да за другог није знала. Како каже, искрала се за њега и увек га је поштовала и слушала.

"Био је велики радник. Осморо деце са њим сам изродила", каже Милица.

У Станоја се заљубила у 15. години, "чим га је угледала на ливади на газдином коњу и у позајмљеној антерији".

"Леп је био на мајку, а и отац му је био леп. Отац му је погинуо у рату, а мајка умрла у швапско време", прича Милица.

Због удаје за Станоја, сеоског слугу и сиромаха, али најлепшег момка у Поморављу, Милица је остала без планираног мираза и наследства.

Милица каже да никада није зажалила и да му и данас песме пева, а омиљена јој је "Мила мајко подај ме за дику".

Поред песме умереност у свему је, како каже, најбољи лек за добро здравље и дуг живот.

"Никада нисам масно јела, нисам пила, нисам пушила, само сам радила и ето шта сам, хвала богу, дочекала", каже Милица.

У кући, у којој живи са сином и снајом, њена реч се поштује.

Син Михаило каже да је са супругом живео и радио у Паризу од 1966. године до 1974. године све док није од мајке добио писмо да се врати кући, јер не може више без њега.

"Шта ће у свету без игде икога? Написала му да дође и он је дошао", каже Милица.

Бака Милица која је 12. фебруара закорачила у стоту годину поносна је на своју децу, нарочито на четворо чукунунука, међу којима је двогодишња Неда, њена љубимица.

Уз песму и пажњу својих најмилијих терет сустиглих година још увек лако носи.