Језеро Перућац: ружење лепоте

Изградњом хидроцентрале на Дрини изнад Бајине Баште, 1967. године, вода је испунила кањон који је река стварала милионима година, дубећи падине планине Таре. Тако је настало језеро Перућац.

Широко до 1.100 метара и дуго 52 километра, језеро Перућац простире се све до Вишеграда и чувене ћуприје на Дрини.

Дрину су одвајкада звали и Зеленика, због њене специфичне боје. Од Шћепан-поља, где настаје спајањем Таре и Пиве, до ушћа у Саву, пређе непуних 346 километара, а најлеша је управо у свом горњем току.

Кањон Дрине јединствен је и по својим знаменитостима: посебна микроклима омогућила је опстанак прашумских састојина ендемских и реликтних биљних и животињских врста.

Све чега се дотакне човек може да запрља

Али, све што је природа сачувала још од пре леденог доба, човек непрестано разара, расипа и прља. И док једни чисте, други бацају, па река на својим плећима у једно од најлепших језера и у зону националног парка годишње унесе десетине хиљада кубика отпада.

"Једино дугорочно решење је међудржавни споразум Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине о заједничкој бризи о сливу Дрине. Отпад се сваке године чисти на Перућцу, а овде се зауставља све што река са свог приобаља понесе и прими са притокама. Наравно, ту је и обавеза и настојање да се непрестано утиче на свест људи како би схвалити да је Дрина њихова заједничка брига и интерес", наглашава Бобан Томић, директор Националног парка Тара.

Плутајући отпад и даље се гомила на Перућцу. Прошле године је, чак, изазвао и квар постројења хидроелектране.

Ружне навике људи, огледају се у водама Дрине, а ништа боље није ни на осталим рекама, упркос томе што знамо да наши животи зависе од тога колико и како чувамо воде којима нас је природа даривала. А широм планете, једна шестина популације нема приступ здравој пијаћој води, док две и по милијарде људи живи без основних санитарних услова.

Ако ништа друго, да ли је то довољно да променимо своје ружне навике?