Последњи вуновлачар

У Великом Шиљеговцу, селу надомак Крушевца средином прошлог века, било је пет вуновлачара, занатлија који су се бавили прерадом вуне.

У месту које је, према предању, име добило по бројним стадима оваца, шиљежади, традицију овог заната данас чува још само седамдесетогодишњи Аврам Рајковић.

У време када је дванаестогодишњи дечак Аврам уз оца учио тајне вуновлачарског заната, у радионици није било струје. Велику и бучну машину, слично воденичком

"Лакше је сад, на струју", објашњава Аврам Рајковић. "Нема да обиваш точак преко зиме, лед, мука, несрећа. Треба  да се чисти. Све је то рађено ручно, тешко , напорно. Али онда је имала радна снага. Имао си коме да платиш, и да радиш и да завршиш неки посао. Сад нити има ко да ради, нити има коме да платиш, нити има са чим."

Лако и вешто, пуних шест деценија Аврам опслужује необичну машину. Уз много буке и прашине у њој се вуна ишчешљава и ослобађа нечистоће, постаје ваздушаста и спремна за ткање и испредање.

Пашњака има али оваца нема

Иако је још увек поуздана, машина данас ради све ређе. "Како ја стагнирам, тако и она. Нема ко да настави занат. Изгубило се то. Стари људи нема ко да преде, нема кој да ради, да плете, да чува. Има сад пашалуци колико хоћеш да пасу овце, ал' нема их."

Памти Аврам и боље дане. Време када је након стриже оваца из околних села у  џаковима доношена вуна у Велики Шиљеговац и, од октобра до маја прерађивана у радионици. Морало је да се ради у све три смене.

Последњи вуновлачар у Великом Шиљеговцу присећа се да су за посао најбоље биле шездесете, седамдесете и осамдесете године прошлог века. "Тада је рађено све од вуне. Једино капа и марамче што није било од вуне, све друго јесте. "

Од вуновлачарења је некада могло добро да се живи. Више не може. Индустријска прерада вуне бржа је и квалитетнија, прозиводња лакша и јефтинија, стога и не чуди што ће се вуновлачарска традиција у Великом Шиљеговцу угасити кад деда Аврам оде на заслужени одмор.