Самовање на Пештери

За баку Стану, која живи у самоћи лепа реч вреди читаво богатство. Муж јој је умро пре три године, а пород није имала. Молитве су њена једина утеха, а плетење чарапа јој је омиљена забава којом прекраћује време.

"Нешто не могу без игала, толико то волим што седнем, кад не могу несто да учиним ја пуп седни и плети. Поклањам брату, сестрићу и сестри и било коме саплешћу ко год хоће", каже Станица Милосављевић, село Добриња подно Пестери.

Прва продавница удаљена је од Станине куће више од седам километара, па по намирнице може само када је колима превезе брат или сестрић. Геронто домаћице обиђу је једном седмично. Овога пута их је, каже бака , спречио снег.

„Ево јутрос пао снијег ја сам дошао да јој расчистим испред врата да до дрва може да стигне, да подложи ватру", прича Вујо Поповић, Станин брат.

"Свако јутро кад пођем на посао радим у државним органима пофледам да ли јој пуси димњак или не и кад се вратим погледам то ми је знак да је она зива", Гојко Мирић, Станин сестрић.

Село Добриња удаљено је седмом километра од Тутина. Има 22, углавном, старачка домаћинства. У селу имају и школу, а у њој само четири ђака.

"Жена из Албаније петоро деце са њом имам. Ова најстарија иде у други разред, а он треба у предшколско", прича Синиша Мијовић, село Добриња.

Лоши путеви и тежак живот у овим крајевима тера младе људе да бољи живот потраже далеко од својих огњишта. Старе особе попут баке Стане приморане су да се изборе са животом у суровој природи. Ипак, бака Стана за све има осмех и разумевање.