У славу Домановића: Позориште у паланци

„Дајте ми две даске и једну страст" каже трагичар Гаврило Михаиловић изгарајућу у жељи да у паланци створи позорише. Саплићу га ненадареност, јужњачки менталитет, паланачки дух, али ипак ентузијазам рађа позориште.

„Лепо је подсетити се колико су се глумци тада мучили са тим путујућим позориштима, без школе, а само са жељом да направе нешто тако магично као што је театар", каже Сузана Грујић, глумица Народног позоришта у Лесковцу.

„Јако је занимљиво гледати како су обични људи правили позориште и културу у својим малим местима на веома специфичан начин", наводи Предраг Смиљковић, глумац Народног позоришта у Лесковцу.

За неке визија, за друге бег од тешког живота. Ето простора и за глумце аматере из суседног Власотинца. Познати лесковачки интерниста са великим искуством пред телевизијским камерама први пут на даскама професионалног театра.

„Једно лепо, пријатно, дивно искуство што се каже за сећање за цео живот", каже др Слободан Давинић, глумац аматер.

Позоришно семе службујући у гимназијама на југу земље бацио је Радоје Домановић. Нешто је морало нићи. Траје 123 године и зато се репертоар брижљиво бира.

„Јако једна узбудљива, дирљива прича о тим првим позоришним прегаоцима. И духовито и емотивно и забавно и наравно са једном важном поруком да је створити театар јако тешко", наводи Југ Радивојевић, редитељ представе.

„Видим да се није ту много ни поправило ни променило. Проблеми су исти, данас је тешко направити представу и велика мука, велики труд је иза тога, али са друге стране и велико задовољство када дође до саме премијере", каже Драган Марјановић, директор Народног позоришта Лесковац.

Полетно, аутентично, делом на свом говору, ансамбл представом дочаран је дух једне епохе уз сведену сценографију и прелепе костиме. Позориште у паланци доноси радост и прегршт смеха. Радо ће се гледати.