Живот у установама социјалне заштите у Врању

За Сунчицу Стефановић Прихватна станица је дом, ту борави дуже од годину дана. Тридесеторо корисника и неколико стручних радника чини велику породицу, наглашавају и да им је најважнија психосоцијална подршка и разумевање.

"Причамо, разговарамо, дружимо се. Немамо неке проблеме, немамо сукобе, све тече сасвим нормално", каже Сунчица Стефановић.

Перица Ђорђевић истиче да му се свиђа амбијент: "Дошао сам из социјалних разлога јер нисам имао где да живим."

"Сви смо добри, чувамо се, волимо се, нашалимо се, али сви смо лепо", каже Стојана Ђорђевић, "само што немам кров над главом."

Друштвене игре су им свакодневица, дан испуњавају и цртањем, сликањем, прављењем честитки или украса. У Дневном боравку за децу, младе и одрасле са инвалидитетом обележавају рођендане, планирају излете.

Један од корисника, Никола Филиповић, каже да су прошле године заједно били на излету.

"Посао јесте захтеван јер ми смо ту да им пружимо подршку приликом адаптације, решавања конфликта и других проблема. А ово је и један леп посао зато што се дружимо са људима и радимо хуман посао", каже Соња Костић, стручна сарадница.

За све услуге социјалне заштите установа је добила лиценцу, по упутству Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Поступак је трајао три године, сада су и технички и кадровски опремљенији.

"Морали смо да урадимо систем противпожарне заштите, унутрашњу и спољашњу хидрантску мрежу, замену врата, уградњу противпожарних. Што се запослених тиче, Правилником о лиценцирању предвиђено је колики је број стручних радника и сарадника на одређени број корисника", објашњава Ивана Тасић, директорка Центра за развој локалних услуга социјалне заштите.

Стручни радници имају дозволу за рад, а поред три Прихватилишта, две услуге пружају на терену - лични пратилац и помоћ у кући.