Породица и дијабетес

Десетогодишњи Урош Ђуровић из Краљева последње две године, помоћу сензора и мерача, безболно проверава ниво шећера у крви. Ранијег периода његова мајка се нерадо сећа, јер је свако мерење подразумевало убод и бол.

"Пред сваки оброк и сваку ноћ у два сата. Тако да његови прсти су буквално, сви нерви оштете се мерењем на тај начин и ово олакшава и њему много и нама наравно", каже Урошева мајка Александра Ђуровић.

Сада могу да прате како се гликемија кретала и између два мерења. Мерач су платили 120 евра, а сваког месеца за сензоре дају још толико. Ипак родитељи се одричу многих ствари како би деци бар повремено олакшали, каже Душица Ратковић, којој син и ћерка болују од дијабетеса: 

"Познато је свима какав је стандард у нашој земљи, с обзиром на то да су трошкови лечења и свега што треба да приуштите и здравом детету, а не са оваквим проблемом, заиста велики, тако да је врло тешко прииштити овај апарат."

Зато поглед упиру у Републички фонд за здравствено осигурање, подржани од стране лекара.

"Спречили би се бројне компликације које су врло честе код дијабетеса, како оне микроангиопатске на оку, бубрегу и нервима, тако и оне на великин крвним судовима, макроангиопатске, за срце, мозак и доње екстремитете", истиче проф. Весна Димитријевић Срећковић, ендокринолог у Клиничком центру Србије.

Саморегулација која се постиже коришћењем сензора и читача посебно је важна за нестабилне типове дијабетеса, типа 1 и код младих.

"Нажалост ми данас нисмо имали никакве разговоре ни контакте са фондом у том смислу. Једино што смо овако на овим скуповима и на конгресима и у удружењима, покушавамо да тај проблем подигнемо на виши ниво не бисмо ли тако заинтерсовали Фонд", истиче др Братислав Миловановић, председник Савеза друштава за борбу против шећерне болести.

Пацијенти у суседним земљама иновативно помагало већ набављају о трошку државе. У Црној Гори деца, у Хрватској и труднице, слепи и најтежи болесници. На питање да ли у Србији исто право имати бар најмлађи, у Фонду одговарају - "размотрићемо".