Дуг пут до истине о последицама бомбардовања на здравље и природу

У Пчињском округу на мапама контаминације су села, околине градова, места богата водом. Само на Пљачковици изнад Врања има више од 120 извора и бунара. Воду су стручњаци Завода за јавно здравље испитивали до 2013. године, тада нису детектоване штетне материје, али су тражили да се вода и даље контролише, као и здравствено стање становништва.

"Он сад све мање и мање може да се детектује, зато што су количине немерљиве инструментима које поседујемо, једино може да се прати индиректним мерењима, оно што је још опасније плутонијум у тим пројектилима који је милион пута токсичнији од самог природног урана", каже Мирослав Симић, начелник Центра за хигијену и хуману екологију Завода за јавно здравље.

Обилазили су контаминиране зоне и тимови из Уједињених нација, Пљачковицу, Боровац. Локације у Братоселцу код Бујановца деконтаминиране су 2003. године, након тога пројектили са осиромашеним ураном уклањани су и са осталих места.

Чланови Комисије за истраживање последица НАТО бомбардовања разговарали су са мештанима Братоселца, и породицама радника који су без заштитне опреме чистили Пљачковицу.

"Село које има испод 300 становника на основу медицинске документације које су људи донели да смо доказали  три тумора мозга, то мене, не само као лекара, већ и као човека разочарава и буди сумњу да има нечега. Са друге стране немогуће је радити медицинску статистику на једном селу, због малог узрока, малог броја становника, али у сваком случају је тај податак нешто што фрапира", наводи Дарко Лакетић, председник Комисије за истраживање последица НАТО бомбардовања.

У Крагујевцу је проблем пирален, гађана је фабрика Застава, ослобођена је велика количина трафо уља. То је доспело до реке. Комисија ће покренути и истраживање о анализи животне средине, а прве, прелиминарне податке саопштиће 2020. године

Последицама бомбардовања на здравље људи и животну околину бави се Владина комисија коју су формирала четири Министарства. О раду комисије, у емисији "Ово је Србија" говорио је Бранислав Блажић, државни секретар у Министарству заштите животне средине. 

Да ли је Комисија већ дошла до неких резултата и који је циљ рада комисије?

Циљ рада је откривање истине, то је једна специфична борба за истину. Ми ту морамо дати одговоре на, пре свега, два кључна питања: прво питање - да ли је, како то цинично зову кампања бомбардовање Југославије уствари била једна злочиначка агресија и друго питње да ли коришћње осиромашеног уранијума у току бомбардовања и гађања хемијске индустрије, гађања рафинерија, гађања трафо-станице где се излила огромна количина опасних хемијских материја је оставило трајне последица на здравље и на животну средину. Колико је одговор на прво питање једноставан и лак, јер гађати хемијску индустрију која није војни циљ, гађати школе, медијске куће, гађати болнице, у сваком случају, представља један злочин према тадашњој Југославији и према грађанима Југославије, али на друго питање о последицама сигурно треба дати одговор који је много тежи и тражи једно време праћења истраживања и ту имамо доста спорења стручњака, научних радника колике су стварно последице и колика је тежина и колико ће се дуго још последице те осећати. Значи, ми морамо дати одговор на то шта имамо у води, у земљи и шта има у нама као последица бомбардовања.

Од којих профила стручњака је сачињена комисија и шта може да предложи?

То је остављено стручњацима, то је мултидисциплинарни приступ то су разни профили еминентни наши стручњаци, професори универзитета академици који су физико-хемичари, хемичари, биолози, лекари ... Ту имате разне струке, јер до те научне истине морамо доћи на један озбиљан начин с једним приступом који нама гарантује да сутра станемо иза једног документа који је државни документ да он буде за међународну заједницу, на неки начин, обавезујући, да она на њега реагује.

Да ли се континуирано прате кризна подручја?

Кризна подручја се прате и та комисија и формирање националне лабораторије која ће непрекидно требати да ради и да увеже лабораторије у читавој Србији, моћи ће да дође до података како у некој функцији времена то све траје.

Истраживања су радиле и бројне међународне комисије, да ли су резултати дати на увид?

Међународно право важи само толико колико велике силе то дозволе, тако и код тих комисија - 1999. године је дошла прва комисија из УНЕП-а из Уједињених нација, Бакарик Анте један Сенегалац је њу предводио, тај извештај никад нисмо добили. Касније захваљујући једном америчком новинару, који се зове Роберт Парсонс, ми смо успели да дођемо до неких података из тог извештаја који је био врло коректан и у којем Бакарик Анте говори да је коришћен осиромашени уранијум, да су гађани хемијска индустрија и да ће доћи до трајног оштећења у животној средини. Према томе Уједињене нације то нису објавиле, касније су послали нову комисију коју је предводио Финац Хависто и Хависто је написао један извештај у коме уопште не спомиње осиромашен уранијум нити спомиње гађање хемијске индустрије. Према томе не можемо баш превише њима да верујемо, јер они креирају све то.

Шта даље са добијеним подацима?

Кад скупимо све те податаке, кад стане иза тих података, иза тог документа који ће бити државни документ, кад дођемо до те истине за коју се искрено боримо ми ћемо то морати изнети Међународној заједници. Она тада има две могућности: једна је могућност да прихвати све те наше научне истине и да каже јесте, направило се то што се направило, коришћен је осиромашени уранијум извршен је практично једна екоцид над тадашњом Југославијом или да каже да није све тачно, али тада је она у обавези да да неке своје податке и да негира све ово што ми говоримо. И у једној и у другој ситуацији, ако прихвате то што смо ми написали прихватили су праву истину, ако не прихвате морају ући у позицију да они одређују и траже и да доказују нешто што смо ми већ доказали.