Професор музике на сеоском имању код Врњачке бање израђује виоле

У овом споју природе и уметности прва нам је добродошлицу пожелела ждребица Донка. Она је шести члан ове необичне музичке породице, а најстарији има и редак дар да цепаницу претвори у музику.

"Нема ту генијалности, једноставно осећај, осећај, инстинкт и самопоуздање које временом стичете", каже Панто Величковић, професор ФМУ у Београду.

Виоле гради на стари начин - без машина, само руке и алат. И оно што је најважније с љубављу. До сада их је саградио двадесетчетири.

"Ја не могу да постигнем више од три до четири инструмента годишње и све виоле радим ручно и радим као слободан уметник наступам, држим часове на факултету, радим међународне мастер курсеве, гостујући сам професор на неким институцијама и при том радим у средњим школама", наводи Панто Величковић и објашњава да ни једна виола, не може бити иста:

"Ни једно дрво није исто, чак иако имате шуму два стабла близанца једно поред другог, нису иста."

За виолу је битна душа и карактер човјека али и амбијент, зато се са породицом преселио у природу.

"Нећу да кажем да сам побегао, знате сваки живот у великом граду тражи своје бреме и своје захтеве и стварно је храбар потез", каже Панто Величковић и додаје да је захвалан супрузи и породици што су издржали, како каже, „његове лудости".

Његова супруга Мила Величковић, професорка клавира каже да јесте наобично, али очекивано:

„Природа је инспирација, на много, много начина и за посао којим се бавимо и за одгој деце, и уопште та целина, тај спој свега, ту је и коњ и кучићи и то све даје снаге да све другачије радите, другачије мислите и све добија другачији смисао," наводи Мира Величковић.

Врњачки Страдивари напомиње да се виола „не прави, већ гради" као и срећна породица. А Величковићи то јесу.