Сомбор - Од Лазе Костића до Петра Коњовића

Платно ширине седам и висине четири метра, уоквирено позлаћеним рамом, највеће је на Балкану. У Сомбор је преко Сенте, лађом допремљено из Будимпеште. Пуних месец дана трајале су припреме да слика буде постављена. Због величине, одлучено је да у здање Бачко-бодрошке жупаније буде унета преко балкона. Уз дозволу власти, пробијен је зид и слика постављена 22. фебруара 1898. године. Било је покушаја да слика буде премештена у други простор.

"Прво су то хтели да ураде наши пријатељи из Сенте који би на неки начин имали историјско право, али 1902. године је одбијен тај њихов захтев. После Првог светког рата Мађарска је званично тражила да јој слика буде враћена, али Међународни суд у Хагу је досудио да слика остане у власништву тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца", објашњава Степановић.

Културна историја Сомбора исписавана је и на позоришној сцени. Тако је крајем 19. века, на иницијативу грађана Сомбора, настао градски театар. Прва представа одиграна је 1882. Од тада, позориште ради без прекида.

"Године 1946. позориште добија свој анасабл и назива се Стално позориште. Све до 1952. године када коначно постаје Народно позориште Сомбор и од тада функционише. Велики значај у развијању сомборског позоришта имао је Никола Пеца Петровић који је ово позориште дигао на врло озбиљан ниво. То је оно што сам поменуо, да може да стане раме уз раме са било којим позориштем из великог града", каже Владимир Броћиловић, из Народног позоришта из Сомбора.

Поводом века од оснивања, 1982. године здање је реконструисано и проширено. Сцена и данас има исти изглед као и пре 137 година.
"За стогодишњицу позоришта велики сликар Милан Коњовић је поклонио позоришту свечану завесу - своју слику, и тако је отворена реконструисана зграда позоришта. Иначе, сомборско позориште последњих година одржава сећање на своје великане па тако имамо представу везану за дело Милана Коњевића, а прошле године је Кокан Младеновић својим ауторским пројектом поставио представу "Кад би Сомбор био Холивуд", чиме чувамо сећање на Ернеста Бошњака, чувеног сомборског кинематографа", додаје Броћиловић.

Град има и свог Маестра - тим именом зову још и Милана Коњовића, рођеног Сомборца. Уметник страственог колорита и темперамента, припада врху српске ликовне уметности. Сматрају га „највећим сликаром равнице". Легат у центру града, чува више од хиљаду његових радова.

"Тренутно је у поставци колорит у делима Милана Коњовића. То је најинтересантнија фаза када је он као зрео сликар највише слика направио, тада је баш и признат, имао је 70 година живота и слике му се најбоље продају. Знате шта је најинтересантније за слике које су у галерији? То су слике од којих он никада није хтео да се одвоји. Он сам каже: "Слике које нисам хтео да продам ни за какаве новце". То је оно што сам ја желео да поклоним родном граду и да оне њему и остану. И ми се о сликама врло лепо бринемо", каже Милена Рацков Ковачић, директор Галерије "Милан Коњовић" Сомбор.

Не случајно, тек Коњовић је био и први управник Градског музеја. Чувар историје Собора настао је 1883. године са циљем да сакупи и прикаже предмете важне за прошлост овог краја.

"Пошто је наш музеј комплексног типа, одељење археологије прати причу од неолита до турског времена и овде се налазе урне "Дефелд". То је изузетно важно налазиште за наш музеј. Целокупно налазиште је ископано и сви предмети који су нађени, односно урне су донешене у наш музеј и реконструисане су и постављење на сталној поставци", објашњава Невена Живадиновић Кусонић, кустос-педагог Градски музеј Сомбор.

Сомбор је био уточиште и једном од највећих српских песника. Последњу деценију живота, Лаза Костић провео је у овом граду, а везаност за соборску равницу описао је и у својим песмама. Између осталог, музеј данас чува собу у којој је радио - поклон његове супруге Јулијане Паланчки.

"Салон је у "Амир 2" стилу, иначе је један део сегмента из салона се налази на изложби која носи назив "Лаза Костић у Сомбору". Све његове друштвене везе у Сомбору и шире, преко писама, преко личних докумената, које сведоче о томе колико је он био важна личност, свестрана", каже Кусонић.

За Сомборце значајни су били и Јован Цвришић, оснивач првог биоскопа,а пре њега Ернес Бошњак који је почетком прошлог века у град донео први кино пројектор.
"Након што је Ернест Бошњак први почео да снима филмове, за почетак су се давали најпре у позориштима, али пошто то захтевној сомборској публици није одговарало, биоскоп се преселио у кафану "Корзо". Касније, уз помоћ оснивача Јована Цвиршића, отворен је први биоскоп. Најпре на Вашаришту који је могао да прими око 450 посетилаца, а након тога је отоврен први биоскоп у Сомбору, у Париској улици", каже Кусонић.

И не само због овога, Сомбор је одувек био град културе, познат по својој архитектури, сликама, дрворедима, салашима, тамбурашима и фијакерима. Не чуди што је још 1749. добио статус слободног краљевског града. Ту титулу доделила му је аустријска царица Марија Терезија, устоличивши га у престоницу тадашње Бачко-бодрошке жупаније.