Кикинда: "Престоница" банатских Немаца

„Немци су ту некада живели и својим радом допринели да Војводина буде на овом нивоу на ком је данас. Други светски рат је прошао, многи су страдали на праведан или неправден начин, важно је да се зна да још увек постоје Немци који ту живе и који су налседници свих оних који су ту некада били", каже Александар Конечни, председник Немачког удружења Кикинда.

Различите и често тегобне историјске околности, у многоме су утицале на судбину српског, мађарског и других народа на овим просторима, па тако и Немаца. Година после Другог светког рата сећа се Хилда Бански, рођена Банаћанка.

„Ја сам била три и по године у логору, после завршетка Другог светког рата. Нажалост, наша породица није напустила Југославију у то време. Сматрали су да никоме ништа нису учинили лоше и да могу остати. Међутим, Немци који су овде остали, одведени су у логоре. Тако да сам ја била у логору у Хетину, то је моје родно село, затим смо били у Хајфелду, а после тога у Ролими, па у Книћанину, Гакову и у Српској Црњи. Ту нас је тетка пронашла - мог брата и мене и тако сам дошла у Кикинду. И од тада, до 1948. године живим у Кикинди и врло ми је лепо овде. Волим ове људе, волим ово место, лепо живимо и Срби и Мађари", сећа се Хилда Бански, заменица председника удружења.

Овдашњи Немци окупљени су у удружењу које је основано пре деценију и по, са идејом очувања немачке традиције и језика.

"И Немци су заборавили махом свој језик. Дуго га нису употребљавали.Многи знају, али је више оних који не говоре свој матерњи језик. Тако да смо организовали за њих курсеве немачког. За оне који не знају ту је и почетни курс, тако да сада имамо и нашу библиотеку коју користимо сваког уторка када се састајемо", објашњава Хилда Бански.

Жеља да у рад удружења укључе младе не даје жељене резултате.

"Имали смо неколико заинтересованих, долазили су, били су углавном студенти, долазили су из Кикинде, тако да их више овде нема. Сада покушавамо са основном школом - ту организујемо курсеве немачког језика и у средњој Економској школи. Покушавамо да вежемо за наше удружење посебно оне који су заинтересовани за језик", каже Бански.

"Ја мислим младе треба придобити кроз учење језика. Мислим да то може да се уради преко музике, зато што знам да има јако лепих песама из Немачке. Овде малди не зању за то. У самом клубу да се што више говори немачки језик, уз коришћење српског и мађарског", сматра Адолф Хефлер, члан Немачког удружења Кикинда.

Већа су била и очекивања од Националног савета немачке националне мањине.

"Више сам очекивао. Ове године је изабран Национални савет, а нас нису чак ни обавестили ко је све ушао у Национални савет. Знам ко су били кандидати и друго. Зашто се сматра да удружења и национални савети немају ништа заједничко? Мислим да су удружења база свега тога", каже Александар Конечни, председник Немачког удружења Кикинда.

Иако је већина чланова удружења одавно у седмој деценији живота, са истом вољом, сваке године, организују културне и забавне програме којима представљају своју националну културу, истовремено показујући нераскидиве везе са другим народима.

"Ја бих рекао да је основа то што нас држи међусобна љубав која нас повезује за неку ствар која је везана за нашу културну традицију немачког народа, али и за традицију овог не-немачког народа који је овде. Овде има и мешовитих бракова. Кикинда је била некада тројезично подручје. Па је чак важило правило да у Кикинди сви говоре три језика, а трговци још треба да знају и цигански и румунски. Ето, то је традиција овог краја, јер разне политике у разним временима су доносиле разне промене и то се расејавало из свих крајева Европе и последице свега тога су то. Ја сигурно знам да имам порекло три народа, можда чак и четири", каже Јожеф Блат, члан УО Немачког удружења Кикинда.

Хроничари су забележили да су Немаци и након одласка са ових простора Србију, Румунију и Мађарску сматрали својом кућом. Легенда каже да је једна угледни кројач, Немац говорио: „Када путујем у Банат, путујем својој кући". Према попису из прошле деценије, од пола милиона Немаца колико их је живело на подручју Војводине, данас је их остало око четири хиљаде.