Остојићево - "престоница" војвођанских Пољака

Једино насеље у Војводини у ком живе Пољаци - Остојићево. Настало је пре 800 година. Хроничари бележе да су се Пољаци овде населили 1838. године. Са обала Висле, на север Србије, стигли су у потрази за бољим животом.

"Очекивања су да очувамо овај наш архаични пољски језик који се једино задржао у овом региону и у читавој регији. Нико у Пољској се више не користи тим језиком. Превасходно нам је да сачувамо нашу традицију, да очувамо нашу културу предака који су дошли пре много година овде и оставили су нам нека наследства у тој култури. Наравно, ту је и школство, колико је наш домет, ту ћемо моћи да урадимо већ нешто, већ имамо необавезни пољски језик који је заступљен у школи", објашњава Густав Чешљар, потпредседник Националног савета пољске националне мањине.

Пољски језик, на овом простору, са доласком Пољака очувао се у свом изворном облику. У модерној Пољској користи се савремени језик, док у Остојићеву Пољаци говоре језиком својих предака.

"Имамо јако добре контакте. То траје већ неких десетак година. Долазе у посете њихове делегације овамо. Чак су успели да до те мере се наша сарадња потврди: да се побратими наша општина и Општина Висла. Дакле, наши преци долазе, тако да имамо тих контаката, скоро личних. Али прво је било све оно званично, идемо тамо у посету код пријатеља, пријатељи долазе овде", каже Чешљар.

Вишљани су у Остојићево долазили у пролеће. У Пољску су се враћали почетком јесени, а након неколико деценија одлучили су да ту остану, купили земљу, подизали куће и бавили се пољопривредом. Делили су судбину Срба, Мађара, Словака, Хрвата и других народа. Данас настоје да сачувају свој језик и културу, па младе уче националној историји и традиционалној култури.

"Ту људи су долазили, пошто су били сиротиња, они су пешке долазили из тих делова овамо. Пут им је трајао по шест недеља, пешке из Висле, до Остројићева. Зашто су долазили у Остројићево? Зато што су у Висли радили као рудари. Они су били вични том послу, а овде на обронцима овог нашег места се налазила чилска шалитра и они су вадили ту чилску шалитру као основу за производњу барута. Слали су је у Беч за потребе Аустро-угарске производње и од те сировине су правили барутно пуњење, значи муницију", каже Геза Пољак, председник Одбора за обавештавање Националног савета пољске националне мањине.

Данас у Остојићеву живи неколико десетина породица чији су потомци рудари са Висле. Завичаја својих предака, након једне посете и данас се радо сећа Ема Крак. Тек недавно, посетила је мало место на југу Пољске из ког су, пре више од века, њени преци досли у Војводину.

"Тај први сусрет ми је био емитован, била сам узбуђена. Поготову када сам ушла у ту цркву у којој су крштени моји баба и деда. Када сам ушла у ту цркву, само ми се плакати хтело, нисам могла ни да причан ништа. Толико ми је било дргао што сам ја доживела то што сам видела где су они рођени. Али, не бих се више никада вратила тамо. Ја сам ту рођена, моји родитељи су ту рођени, тако да је мени овде лепо и јесте лепо. И, остаћу ту, ту су ми деца, ту ми је породица, ту ми је фамилија и све ми је ту", сећа се Ема Крак.

У основној школи у Остојићеву факултативно се изучава Пољски језик. Ово Војвођанско место сматра се једним од ретких са сталним развојем. Добре везе са градовима у Пољској користе да учврсте културну, научну и привредну сарадњу.

број коментара 0 Пошаљи коментар