Када ћемо научити да волимо шуме

Истражујући природне лепоте Србије, планинари су у прилици да стално уочавају промене шумског богатства који краси Србију.

„Као и људи, и шуме имају душу и на оним теренима”, наглашава Миодраг Радовановић (ППД Маљен, Пожега), „где живе људи, где постоји домаћин који шуму обилази, негује, чува и брани, та шума и напредује.”

Бесправном сечом и шумским пожарима сваке године нестају огромна шумска пространства, за чије су обнављање потребне деценије.

Према речима дипл. инж. шумарства Душана Јевђовића, самосталног референта за негу и заштиту шума у ШГ „Србијашуме”, потребно је 50-70 година да бисмо добили шуме које ће нам поново дати кисеоник и које ће омогућити да прораде извори, „који су директна последица постојања шуме због коренових система”.

Управа за шуме предузима мере за стално обнављање шумских површина, посебно производњу садница у семенским центрима „Србијашума”. Ту су и друге превентивне мере.

„Према нашим проценама ми годишње имамо повећање око три до пет хиљада хектара и није увек свесно индуковано”, наглашава Саша Стаматовић, директор Управе за шуме Министарства пољопривреде.

Природа осваја пусте просторе, али се и замирање села, кажу планинари, одражава на природу.

„Природа без људи нема смисла, тако да ако мислимо да очувамо природу морамо очувати и становништво које ће живети на тој територији и уживати у благодетима Србије”, наглашава Миодраг Радовановић.

А како се односимо према богатству које привлачи и све већи број странаца говори и отпад, који представља и потенцијално извориште пожара.

Бројне дивље депоније у шумама широм Србије сведочанство су људске немарности према највећој фабрици за производњу кисеоника. Шуме су и најбољи природни филтери за пречишћавање ваздуха и воде и најважнији сегемент еко система без кога нема живота.