Коњи и саонице у подголијским селима

Коњи и коњске запреге били су неизоставан део живота и прека потреба у подголијским селима. Модерно доба скоро да је потребу за овим видом превоза свело на минимум, па сада само највећи заљубљеници гаје коње. Вожња саоницама са коњима, посебан је доживљај.

Село Побрђе. Да се већ из имена закључити какав је терен у питању али је поглед на баљевачку долину невероватан. Петровићи су овде од памтивека а коње су, према причама, увек гајили.

"Мој деда и прадеда имали су коње, некад. А овде у то време ко је имао коња био газда. Тако кажу стари", каже Владан Петровић, из Побрђа.

Одлуку да сам издеље саонице, Владанов отац Ненад, донео је током зимских дана пре неколико година. Кобилу Бебу врло ретко користе за рад, иако су се овде традиционално користили за вршидбу. Служи искључиво за јахање, и понекад за вучу саоница.

"Ја га храним, чистим, дајем зоб. Да видиш када га ја пустим у чаир, само ли чује мој глас, долази одма", објашњава Ненад Петровић из Побрђа. „Кад сам био млад, као мој унук Бранко, мене било стах од од коња. А сада га више волим него све", додаје Ненад.

И атракција и потреба. Владан зна да обигра и село и Баљевац саоницама које ретко буду без сапутника.

"Нико и не ами, коња нити шта ради са њим", каже Владан.

Знали су овдашњи домаћини зими саоницама и до Краљева. Кажу да је за тај пут требао шешир, добар гуњ, а понекад и мешина топле воде у ногама. Често би се нашалили да је то старинско парно грејање.

број коментара 0 пошаљи коментар