Ужичка села оживе током празника

Без обзира на годишње доба, природне лепоте ужичких крајева увек имају своју чар. О празницима оживе села из којих су многи отишли у потрази за бољим животом. У кући Ђоковића, домаћинима је стигло појачање из града, а мала кућа није тесна да прими све госте.
 
Мојих једанаесторо унучади. Имам од ћерке седморо, од сина четворо, а то је једанаесторо", каже Радмила Ђоковић.

"Деца су највеће благо. А иначе може се, чини ми се да је на селу лакше гајити децу него у граду", каже Марија Ђоковић, мајка четворо деце.

Живот на селу се много променио од времена када се надничило да би се преживело, каже бака Радмила.

"Сад је боље мало. Више се ради. Сад се ради и дан и ноћ, али опет некако се веже лика и опута да се до краја дође", додаје Радмила.

Ипак, није лако презимити тврди Драган Ђоковић. Малине нису донеле очекивани приход, боровнице су мало поправиле ситуацију. Међутим, увек се мора трагати за исплативијим решењем.

"Па у пољопривреди је тако, сезона има и оно што зарадиш у сезони то развучеш целу годину, ако можеш. А са друге стране немаш услове да зарадиш. Град је далеко, све је далеко и мораш да се сналазиш како знаш", каже Драган Ђоковић, отац четворо деце.

Ђаци нижу успехе, домаћини вредно раде, а све би било лакше да је уређена путна инфраструктура према засеоку у којем још има живота. Не траже асфалт, већ само да ђаке до школе могу да превозе безбедније, без муке и ризика.

Село из којег је поникло седам генерала, деценијама чека да се реши и питање пута који води до кућа у којима тренутно живи једанаесторо деце.