Директор школе превози ђаке из удаљених ивањичких села

Дотрајали службени теренски ауто прешао је безмало 300.000 километара. Њиме свакодневно ученике у школу довози и након наставе враћа кући лично директор.

Александар Нешовић из Глеђица до школе морао би да пешачи пет километара:

"Значи ми доста, јер када идем пешке до школе, морам да пораним и кренем раније, али када је снег још је теже."

То много значи и родитељима ђака, истиче Јелена Нешовић.

У неприступачним планинским засеоцима живи већина ученика школе у Братљеву. Зато Уча на посао креће пре зоре. Од школе у три правца вози једанаесторо малишана, а под точковима свакодневно оставља макадамске путеве.

"Он се много труди око те школе, труди се првенствено због деце, због родитеља и због ових наших села да не опустоше", каже Ема Поледица.

И ђаци и родитељи воле да се друже са директором школе, поштују га, а често им је и једини ослонац. Из града им донесе лекове и намирнице, а ђаци не морају да пешаче.

"Људи се муче и онда ми није тешко да дођем по њих, да се вратим јер су такви услови", каже Видосав Коларевић, директор ОШ "Милан Вучићевић Зверац" у Братљеву. "Организованог превоза нема, путеви су лоши, тако једина спона између града И села сам засад ја, тренутно, борим се."

Пример вредан поштовања подстакао је и локалну самоуправу одакле најављују да ће са донаторима набавити неколико возила неопходних за просветне и здравствене установе у удаљеним ивањичким селима.