Железничка станица без возова

По реду вожње којег памти још из детињства, Живомир Милашиновић ће пиштаљком означити улазак воза у станицу. Али воз из Краљева неће стићи. Пруга је затворена средином педесетих година. Захваљујући Живомиру, станица још ради и отворена је за посетиоце.

"Ја сам отишао у пензију пре 25 година и одмах сам у глави имао шта ћу да радим. Значи ово ми је било опредељење да се не заборави да се не, не отуђи од народа", каже Живомир Милашиновић, шеф станице у Каменици.

Живомир каже да је ово била Рижина пруга, по предратном индустријалцу Миљку Петровићу Рижи, који је трасу користио за транспорт огревног дрвета, а касније и путника.

Од 20 километара, колико је била дугачка пруга уског колосека од Краљева до Гоча, преостало је свега неколико метара. Ту је ипак пруга да подсети да су некада овде саобраћале парне локомотиве.

Светлана Андрић, која је ушла већ у десету деценију, не крије да би волела да се макар још једном провоза истим возом са којим је први пут дошла на Гоч, где се и удала 1955. године.

"Довде воз. А одатле све пешке за Брезну идемо. Тако. И било је лепо. Тај возић да вам кажем право", сећа се Светлана Андрић из Каменице.

Пре свих би Живомир волео да дочека и отпрати возове даље према Сокољи и Шлусу на Гочу, где су данас скијалишта и хотели.

"Ја сам био у Београду и они су ми обећали да ће једну локомотиву да даду. Зато сам направио овај колосек овде да би дошла та локомотива да се смести", нада се Живомир.

Станица у Каменици је претворена у музеј. Основано је и друштво Гочка пруга које жели да обнови шумску железницу на Гочу.

"Покушавамо да ревитализујемо део Гочке пруге од Каменице до Сокоље. То је нешто око шест километара. Чак смо учествовали на једном научном саветовању у Врњачкој Бањи", каже Милан Матијевић, члан друштва "Гочка пруга".

Живомир и даље чисти свој део пруге од корова. Неће одложити пиштаљку и фењер све док једног дана не дођу прави железничари, машиновође, ложачи и кочничари, који ће радити на Гочкој железници.