Очување традиције у поткопаоничким селима

На реци Грашевки, која раздваја тридесетак домаћинстава Горњег и Доњег Радманова, некада је скоро свака кућа имала воденицу. Данас жрвањ меље само у две. Због традиције, тројица браће Савића су своју обновили пре три деценије.

"Не радимо услуге. Народ и нема потребе, све имају готово да купе. Међутим, ми мељемо за наше потребе све што треба. Кукуруз, овас, спелта, раж и све друго ", каже Милан Савић, сувласник воденице.

"За стоку највише самељемо, али мељемо неки пут и за нас, пшеницу за храну. Мало је лепши, питомији хлеб на камену него на млину што купујемо. Јесте то мало 'белши' тамо, али овај је лепши за јело и здравији", додаје Радивоје Савић, сувласник воденице.

По Сави и Павлу који, по предању, први настанише село, у Доњем Радманову живе Савићи, а крај реке, у Горњем Радманову живе Павличевићи. И једни и други од сточарства, производње кромпира и јагодичастог воћа.

"Недостаје нам на првом месту пут, асфалт. И друго, омладина нам 'бега' због тешког рада пошто је овде мало брдовит терен. Мештани се баве сточарством и узгојем малине. Сад је тренутно сезона косидбе пошто је малина завршена. Понеки имају мало засада купине, шљиве и сналази се народ у разним ситуацијама да живи. Погледом више је пре тежи него лакши живот на селу јер пољопривреда је увек тешка. Доста нам киша омела, однела нам доста род малине, нисмо могли да оберемо све. Можда 30-40 одсто је пропало", прича Милан Савић, председник МЗ Радманово. 

Берба купина у пуном је јеку. Род се отима од променљивог времена. 

"Брзо труне. Зато беремо сваког трећег дана, а имамо и друге обавезе, треба сад да косимо и мало сена за стоку да то припремимо за зиму, да би могли и ми да преживимо. Лоша је ситуација. Цена је никаква. Беремо само да не оде баш, оно што кажу, у тангал, без ништа. А иначе нема ту никакве рачунице. На пример, нас троје данас да беремо, не можемо да наберемо 150 килограма и ако је цена 30 динара то је 4.500, немамо за по дневницу, а најмања дневница једног берача је 2.000. Али шта да радимо, ето. Да не пропадне то све да оде доле на земљу и због тога беремо", јада се Радосав Павличевић.

Од засеока на брду до асфалта је два километра макадама. Без пута, субвенција и организованог откупа тешко је, кажу, опстати на селу.

"Изнад 55 година има пет, а испод 55 има још седам-осам неожењених. Највећи је проблем то и инфраструктура. Овде је некад било добро. Биле су задруге. Плаћано је на време. Ишла је и ракија, и шљива и све живо што је могло. И стока и кромпир исто, најбољег квалитета. Сада немаш коме да продаш, а и цена је лоша", каже нежења Богдан Савић.

Пут је лош, али интернет добар. Друштвене мреже помогле су да у Павличевиће из Сурчина стигне нова млада, а убрзо и двоје деце. 

"Упознала сам се са Дејаном преко интернета. Дошла сам овамо, први пут сам га видела и он ме питао да ли хоћу да останем овде, а ја кажем да хоћу. Нит сам се тад покајала, нит дан-данас. Овде ми је лепше него да сам у граду. Уклопила сам се. Није ми тешко да са њима идем у брдо да купим сено и да малину берем", задовољна је Данијела Павличевић.

У воћњацима гране од рода отежале. Селом се шири мирис слатка, џемова и компота, а када се заврше послови у пољу, из казана ће потећи препеченица. По дрва за зиму, у шталу и њиву иде се од јутра. Преко дана је село готово пусто.

"Има пуно посла. Беремо малине, садимо кромпир. Код куће жена увек има посла. Око зимнице, око ручка, доручка, да среди, да почисти и тако. Кад мало падне снег, није баш лако. Иначе добро је", прича домаћица Злата Савић.

У рад се уздају, а веру чувају. Црква посвећена Лазаревој суботи чека освештање. Двадесетак малишана буди наду у опстанак села из кога су многи отишли, али га нису заборавили. О томе сведоче и приче Бошка Савића, о прошлости, обичајима и људима међу корицама хронике села – Радманову у част, поколењима за незаборав.