Мештани се враћају на Радан

Зорица Арсић на своју дедовину вратила се пре 15 година и данас је каже своја на своме.

Иако јој као жени није лако да на планини живи сама Зорица је постала симбол планинске лепотице југа Србије. Ту је да дочека упути помогне да угости.

"Нисам се покајала и драго ми је што сам овде дошла на својој дедовини да живим до краја живота остаћу овде," каже Зорица Арсић из села Ивање.

Зорица има своју башту. Парадајз, краставац, паприка. Поред аронија, све природно. Прави мали рај.

А породица Вучелић је направила велики у селу Добре Воде. Живели су 40 година у Београду, а данас Милутин и његова супруга на својих 20 хектара чувају козе, овце свиње ускоро ће стићи и краве.

"То је моја жеља била, вратио сам се. Мислим да сам се препородио и одлучио сам да мало себи продужим овај живот," објашњава Милутин Вучелић из села Добра Вода, а Злата Вучелић додаје:

"Кад смо дошли то је била пустиња и требало је доста труда, рада, воље, љубави."

Вучелићи имају подршку синова, а њихови унуци овде уживају на летњем распусту.

"Ако у Београду већ имам пријатеље, овде ми је лепше, јер овде је природа ваздух је чист и овде могу увек да се играм и не може нико ништа да ми каже," наводи Вукашин Вучелић.

"Волим да храним животиње са дедом, да терам овце," каже Мина Вучелић.

Недалеко од Вучелића у селу Ивање Ратко Ђорић с поносом обилази свој воћњак. Из Бора се на очево имање вратио 2005. године.

"А ова година је изузетно понела. Ја више не знам шта да радим. Ја ћу имати 8 тона крушке, а шљиву не знам ни сам колико имам," каже Ратко Ђорић из Ивања. 

Тако се живи на Радан планини. Ради се и ужива. Да су путеви бољи у селу Добра Вода било би и више повратника, а Вучелићи су да им се зими недаће не би поновиле сами купили булдожер.

Ствари се окрећу и иду у супротном смеру и ништа није незамисливо. Као возило које се без брзине убрзава на овој чувеној узбрдној низбрдици.