Старе народне ношње на изложби у Кисачу

Поносе се језиком, обичајима, културом, али, кажу, ако је нешто посебно лепо и другачије, онда је то код Словака - народна ношња. Вековима су се њихове жене поносиле оним што су на себи носиле када би ишле у цркву, на свадбу, свечане догађаје, а нарочито када би се и саме удавале.

Павел Сурови, аутор фотографија каже да је један од циљева био да се у те старе ношње обуку младе девојке, да се та традиција шири са колена на колено: „Ових ношњи у садашње време има јако мало. Неко је оставио, неко бацио, неко једноставно нема осећај за традицију, али ми смо хтели да те девојке обучемо и да их доведемо у тим старим ношњама, јер ове ношње су старе преко стотину година, а најстарије које имамо су старе око 160 година".

Народна ношња откривала је економски и брачни статус.

"Некада су их у словачком језику звале "хрдоше", оне које су ходале са пуно цвећа. На глави су имале ту парту која је некада знала тежити и 12, па чак и 16 килограма", каже истиричар Мирослав Брна.

Ношње Марије Петрик старе су и преко стотину година. Има их чак - две стотине.

"Ношње од кашмира су биле најскупље и да би се имала ношња од кашмира морало се радити доста. Али она цура која је није имала било јој је тешко да се уда", каже Марија Петрик.

Та љубав пренела се и на младе девојке.

Андреја Возар каже да се код њих у породици од малена негује љубав према ношњама: "Волимо их и ја и моја сестра, а ту љубав нам је пренела тетка".

Ивана Возар о својој ношњи црне боје каже да се носила за различите прилике за свечаности, за сахране, па чак су се и девојке удавале у њој: "Касније је моја тетка освежила са новим везом и бојама".

Спој старог и новог, каже аутор, заправо говори о животу Словака у Војводини. Ипак, један народ не може се представити само кроз фотографије, потребно је, додаје, осетити енергију, поразговарати, дружити се и прихватити различитости.