(Не)сигурна зарада берача малина

Посао налазе углавном преко огласа, договор је усмен, готово по правилу, без икаквог писаног трага - а када настану проблеми, уколико берачи и имају новца за тужбе и адвокате, морају да обезбеде сведоке и доказују где су и колико радили.

Малинари, опет, имају свој проблем, јер радну снагу плаћају по договореној цени , без обзира на приходе.

"Чим се заврши берба, људи су обично са стране, долазе, онда, када крене кући, ви имате обавезу радника да исплатите. Ове године, 80 динара је било килограм друге класе, и то ће вероватно тако бити и исплаћено,у просеку, ја сам плаћала моје раднике 45 динара по килограму." каже Слађана Станковић, председница Скупштине пољопривредних производјача Ужице.

Искуство берача говори да је ипак, најбоље радити код већ познатих власника засада.

"Ја сам из Прибоја, већ три године долазим овде да берем малине, и стварно ми је супер.Плаћено је све на време и онако како смо се договорили пре брања," наводи Марина Газдић, из Прибоја.

Нацрт Закона о сезонским радницима у пољопривреди предвидја усмено уговарање посла измедју сезонских радника и послодаваца - што значи да власник пољопривредног газдинства не мора раднику да изда писану потврду о условима рада, нити је у обавези да му зараду исплаћује на текући рачун.

"Усмено се договарају, услове рада, време рада, чак, од колико сати и колико траје радни дан, то је све на усменој основи, и ту негде настаје проблем. Ја лично мислим, да , кажем моје неко искуство, би требало да буде све у писаној форми. Нешто врло једноставно, за те људе који живе на селу," саветује Славица Станојчић, директорка Омладинске задруге „Младост".

Од Ивањице до Пријепоља, у сезони малина, за бераче кажу да су тражени као фудбалске звезде у прелазном року.

Али, лоша година, ниска цена, све могу да доведу у питање - па и договорене зараде, тих десетина хиљада људи који долазе из свих крајева Србије у потрази за послом.