Крштење у Игришту после пола века

Ивана и Саша Ђокић, пореклом из куршумлијског села Игришта крстили су своју ћерку Евелину у сеоској цркви, у којој последњих 50 година није крштено ни једно дете.

Док чекају да церемонија крштења почне, родитељи уче Евелину да хода.

На овим су ливадама и они направили прве кораке. Пут их је, као и многе, одвео из села, за послом, али корене не желе да забораве.

Када су добили Евелину, дилеме није било где ће обавити крштење. Свечаности је присуствовало цело село.

„Некако сам увек волела село и то ми је била много велика жеља да своје дете крстим у некој сеоској цркви, првенствено зато што су села почела да нестају и онда ми је била жеља да она има неку успомену одакле је," каже Евелинина мајка Ивана Ђокић, а тата Саша Ђокић додаје:

„Ми смо срећни због тога што је то баш овде, због тога што волимо моралне вредности са села. У нашој породици се трудимо да свака генерација буде што боља."

Шездесетих година прошлог века у селу Игришту и 11 суседних села смештених дуж административне границе са Косметом, живело је више од стотину деце, али задњих 20 година овде се није чуо дечији плач.

25-то годишњи Стефан последње је дете рођено у Игришту. Студира пољопривреду у Београду, а лети ради са оцем на имању, коме планира по завршетку студија да се врати.

„Имам у плану да разрадим производњу овде која може да буде доста успешна. Имамо нашу плантажу малина, купина, то за сада радимо и уживамо у томе и има перспективе, углавном," каже Стефан Јевремовић из Игришта.

Од 10-ак мештана, колико их је у селу, повратници су и Нада и Живота Јевремовић, који су , након одласка у пензију, београдски асфалт заменили зеленим тепихом.

„Овакво богатство нема нигде и оволику имовину не верујем да има ико. Све то напаја моју душу и зато сам ја поново овде и решио сам да остатак мог живота посветим селу и да све своје духовне и материјалне снаге усмерим да моје село на неки начин подигнемо, јер оно мени није дужно ништа, ал ја сам моме селу дужан све," објашњава Живота Јевремовић.

Жеља да привуку потомке, како би се вратили огњиштима натерала их је да о свом трошку иницирају изградњу споменика Гвозденом пуку као сећање на претке који су за ову земљу дали своје животе.