Обновио имање уз помоћ волонтера из свих крајева света

Стрпљиво учећи о градњи од природних материјала, успео је у намери и од рушења сачувао чатмару у којој су стасале три генерације његове породице. У томе су му помагали и волонтера из свих крајева света којима су о његовом подухвату чули преко сајта "Ворк авеј"

Кров је обновљен, зидови окречени и изнова омалтерисани блатом и сламом, као пре 120 година. Сећања на претке који су у кући живели, Милош брижљиво чува, негујући њихов начин живота,у складу са природом.

"Кућа има три просторије на спрату и вински подрум. Највећа је спомен соба у којој су слике мојих дедова, прадедова - Солунаца. Људи који су дали живот за ову земљу и који су изградили ову чатмару и подигли имање. То је и било нешто што је мене повукло да се овамо вратим и спречим пропадање", каже тридесетосмогодишњи Милош и додаје да се труди да јој очува што аутентичнији изглед.

"Подови су земљани, на креветима су сламарице пуњене листовима кукуруза. Гости из иностранства радо спавају на њима и кажу да се феноменално осећају", додаје.

У воћњаку крај куће органски узгаја 300 садница дуња и шљива са жељом да производњом из сопствене дестилерије издржава имање. Пре две године почео је и производњу ракије од сушене шљиве.

"Људи из света цене органску производњу и то је један од разлога зашто долазе овде. Желе да учествују у тој производњи, да учествују у производњи ракије, да учествују у животу села. Да упознају овдашње домаћине", каже Милош.

"Били су нам разни, углавном млађи људи из свих крајева света. Од Турске, Немачке, Француске, преко Бразила, Аргентине...Палома, припадница племена Апачи из Калифорније долазила је чак три пута. Писали су о нашем селу и у француским новинама, и немачким, и по блоговима. Прича се шири и то све добија један смисао на крају", каже.

О Србији из прве руке, помажући на имању, колико могу и желе, ових дана уче и волонтерке из Америке и Русије. Клер први, а Марија, рачуновођа из Москве, по други пут.

"Посао који овде радим је физички тежак, али је психолошки лакше", сматра тридесетдвогодишња Марија Воренова. "У Москви сваки дан имам гужву, и стрес, и посао у фабрици. Тога ове нема. Овде је природа лепа и чист ваздух и река, људи су добри. Уживам и да гледам стоку и пијем ракију, сваки дан", кроз осмех каже Марија.

То што у кући нема уобичајеног конфора, воде, интернета, тв-а и купатила, гошћама не смета.

Клер Гилесби има 25 година и долази из Небраске у Америци.

"Од децембра путујем Европом. Обишла сам до сада седам земаља. Путовања ми помажу да ближе упознам локално становништво. Учинила ми се занимљивом техника старе градње коју Милош користи као и то што негује башту,што ја волим. Зато сам и одлучила да овде дођем", објашњава Клер и оцењује да јој услови живота у Почековини не падају тешко .

"И није тако лоше. Навикла сам да спавам у шатору, да кувам на отвореној ватри , тако да је то у реду. И река није тако далеко одавде па уживамо купајући се у њој", каже.

А након пливања следи окрепљење, са мештанима на обали Западне Мораве.

"Када се Милош вратио на село из Београда сви смо били зачуђени", искрен је Драган Јовановић, пензионисани возач из Почековине. "Али чудо је кратко трајало. Кад је почео да ради на кући са странцима , видели смо да је то квалитетна замисао. Иако испрва нисмо раумели шта те школоване људе доводи у наше село, претпоставили смо да беже од градске вреве. Они овде на реци налазе свој мир, баш као и ми."

Ненад Ђорђевић међу првима у селу пружио је подршку и помоћ Милошу и његовим гостима.

"Дружење са странцима је увек пријатно. Чује се нешто ново. Не знам нешто језик али, народ као народ, може то рукама мало, поприча се. Увек смо се трудили да удјемо у то друштво. Кад дођу да им покажемо наше гостопримство. И мислим да су они одавде однели лепе успомене и повели лепе тренутке. Надам се да су их поделили са својим пријатељима", објашњава Недад.

Захваљујући Милошу и волонтерима, из Почековине, са обала Мораве, широм света су отишле најлепше слике Србије. А како посла на имању још увек има, биће их још, са новим гостима.