Биоенергетска села ускоро и у Србији?

Пре једанаест година Костојевићи су добили топлану а и данас су једино село у Србији које има овакав систем грејања. Будући да се као енергент користи мазут, топлана послује са губицима, а за прелазак на био-масу мора се уложити око 280 хиљада евра.

Губици су, према речима Велимира Радовановића, извршног директора ЈП "ББ Терм" у Бајиној Башти, између седам и осам милиона динара годишње:

"Тако да је несумњиво оправдан интерес да се пређе на дрвну сечку. То је губитка који се направи у висини ове инвестиције у четири, пет година."

Погони на био-масу, поред топлотне енергије производе и струју, а за топловодне мреже користе се котлови мање снаге. 

"Да ли је то котао на пелет, на дрво, на отпад од дрвета, или су то биогасна постројења, углавном се ради о малим технолошким целинама, које омогућавају селу да користи сопствену произведену енергију", објашњава Драгана Ивановић, координаторка Био Вила у Бајиној Башти.

Овакав еколошки концепт омогућава и развој села, базиран на енергетском задругарству - форми која се примењује у развијеним европским земљама, каже Милош Радојевић, виши саветник за заштиту животне средине РРА Златибор:

"Удружени у задруге организују на начин да ефикасније прикупе биомасу са којом располажу, да изграде постројења у којима ће је обрађивати, производити топлотну или електричну енергију."

А управо продаја електричне енергије доноси им приход. На подручју Златиборског округа има довољно био-масе која је за сада неискоришћена.

"Не постоји потреба да се тај ресурс обнавља, он се у сваком случају и сада, у складу са плановима користи свега око 60 посто онога што прирасте на годишњем нивоу", каже дипл. инж. шумарства Ђорђе Марић, стручни консултант за био-масу. Дакле, четрдесет одсто и даље остаје у шуми за трајно увећање шумског фонда."

Ресурса има довољно, а уз подстицајна средства из државних и претприступних фондова Европске уније, и села у Србији, пре свега у шумовитим крајевима, могла би постати биоенергетска.