Верица Капларевић – једина воденичарка у краљевачком крају

Иако се број помељара Тодоровића воденице свео на свега неколико њих позних година, за воденичарку Верицу Капларевић посла има увек, нарочито зими, кад Мирајића реку окује лед.

Највише посла има у новембру, децембру и јануару, кад су славе, кад су свињокољи, Нова година, Божић, каже воденичарка Верица Капларевић.

Док сачекује ретке помељаре и с пажњом прати хук воденичког камена, једина воденичарка у краљевачком крају присећа се времена кад су воденицом газдовали њени преци – деда и отац.

„Имало је помељара, имало је народа, радило се, млело се; чинила се услуга за стоку, за себе“, сећа се Верица Капларевић и каже да је после смрти мужа и оца решила да настави ту традицију.

Љубав према једном од најстаријих занимања, Верица је наследила од оца, а од када сама газдује воденицом, још га је више заволела.

„Лепо је бити са народом, попричати, чути нека њихова животна искуства да покушам, иако је помељара све мање, да одржим ово, како будем могла“, наводи Верица Капларевић.

Комшија и помељар Миливоје Тодоровић, који више од пола века меље кукуруз за проју баш код Верице у воденици, каже: „Много значи. То је једина воденица која ради од тих петнаест које су радиле раније. Само она ради и много нам значи.“

Вредна воденичарка са обронака Јастребара неко време је радила као пољопривредни техничар и студирала агрономију. Знање стечено у школи и породичној кући трајно су је везали за село, пољопривреду и наслеђену воденицу.

И не жали, иако каже да би јој живот без њих био лакши, али и сиромашнији.