Самарица као породични посао

Весна Грбовић из Мратишића код Мионице пример је економски снажне жене у пољопривреди. Са сином Милованом и супругом Гораном води породичну фирму за најтежи посао у шумарству, сечу и изношење огревног дрвета до шумског пута.

"Водим рачуна о финансијама, о уплатама пореза, о исплатама радника, о прављењу рачуна у Шумској управу у Ваљеву, припремање документације за тендер и ја лично је попуњавам, успешно, и то је део посла који ја обављам", каже Весна Грбовић. "Такође спремамо храну за људе. Ту ми много помаже свекрва ."

Грбовићи имају једног теглећег и 15 товарних коња за неприступачне шуме у планини као што су ове на Маљену. За извлачење стабала користе два трактора са чекрцима, али шумски трактор неопходан им је у послу који се развија.

Без обзира на то колико је посао тежак, деветнаестогодишњи Милован Грбовић ради га вредно и с љубављу:

"Отац је радио исто у шуми, и уз њега сам ишао као мали. Са њима сам ишао, гледао и заволео то, тај посао са коњима. Самарицу сад радимо у задње две године, ја ефективно. Стварно баш волим коње. Имам кући једног, он не ради ништа, чисто овако га држимо."

Самарица, како се шумарским жаргоном зове ова делатност, дефицитарна је у западној Србији. Још од половине прошлог века на овом простору углавном су је обављали мајстори из Босне, али све их мање.

"Ако нестане ова делатност, онда ћемо ми морати и технологију рада да мењамо", истиче инж. Срђан Живић, шеф Шумске управе Ваљево. "Онда ћемо углавном имати огревно дрво у дужини, тако да ће тог просторног дрвета практично нестати. Заиста, те делатности врло, врло мало има и ово нам је заиста дошло као Божји благослов."

Субвенције државе за најтежи посао у шумарству, који полако нестаје, биле би од велике помоћи људима који се њиме баве. Да би набавили половни шумски трактор Грбовићима је потребно између 17 и 25 хиљада евра, а то је за породични посао велика инвестиција.