За васпитаче традиционалних игара не постоји шифра на бироу

Вања Илијев, студент друге године на Високој школи за образовање традиционланих васпитача, бави се фолклором скоро четири деценије. Иако има 46 година, одлучио је да студира, сматрајући овај факултет за његов једини природан избор.

Ни чињеница о непостојању шифре овог занимања у шифрарнику Националне службе за запошљавање, није га спречила да одустане од своје намере.

"Држава још увек не препознаје људе који су завршили ову школу, као нешто што је потребно држави, и као нешто што је потребно у просвети. То је, чини ми се, основни проблем", сматра Илијев.

Стављање овог занимања на тржиште рада обавезало би институције - установе културе као и културно-уметничка друштва, да запосле стручњаке из ове области.

"Постоје и струковне специјалистичке студије, где ми имамо посебан издвојени модул - Култура покрета, где уписујемо студенте који завршавају основне студије, управо да им дамо звање- струковни специјалиста, који је препознат, који има шифру, да би им, на неки начин, олакшали запослење у предшколским установама",  каже мр Ангела Месарош Живков, помоћник директора школе.

Овај смер уписују не само студенти из Србије, већ и из региона. Сваке године, за овај студијски програм, одлучи се 25 бруцоша. Дипломираних васпитача за традиционалну игру и песму, до сада, има око 250.

Гордана Рогановић, професор етномузиколог и етнокореолог каже да јој се у последњих годину-две дана јављају студенти, да су успели да добију радно место.

"Али, углавном су то приватни вртићи, државни не", наглашава Месарош Живков.

Искуства и знања која носе из ове школе, упркос проблемима, студенти покушавају да промовишу у раду са децом.