Шојић из Ариља

Уместо лимузине, вози се у „лади ниви“, али ипак има шофера. По надимку Шојић познају га широм Србије, али је у личној карти Миленко Чакаревић.

Изглед Шојића неговао је и пре него што је тај лик филмски оживео Милан Гутовић. Ипак, популарност Тесне коже, била је пресудна да сличност са Шојићем искористи за маркетинг.

„Бавимо се стругањем резане грађе, правимо око тих брвнара, разумеш, и пијачне продаје, по пијацама, то највише доноси да ме тако људи на пример знају, са тим Шојићу“, каже Чакаревић. „Углавном, увек показују: ено га онај Шојић каже.“

Десетине хиљада кубика претурио је преко својих плећа, а у том послу помажу му син и унук. За разлику од лењивца из филма, Шојић из Миросаљаца је вредни раноранилац, који живи на селу и од села.

„Има нас цела организација“, наглашава Миленко Чакаревић, „осморо-деветоро излази у малине и тако остварујемо тај допринос, у ствари да можемо да живимо, да не би неку причу причали. Може да се живи, нема шта, само мора да се ради добро, али се добро може живети.“

Поникао у сиромашној породици, Миленко је напорним радом постао је домаћин - на 23 хектара имања има малињаке, шуме, воћњаке. Његова супруга Милева каже да све раде заједно:

„Заједнички нормално, не би могао ни он сам, ни ја сама, не вреди.“

„Тако је ‘Танкосава’“, одобрава Миленко, „да није тебе било не бих ни ја био Шојић.“

Милева и Миленко имају троје деце, седморо унучади, а стигла је и прва праунука. Њихова ћерка Јадранка је, како сама каже, најмлађа бака у Миросаљцима:

„У 42. години постала сам баба. Одушевљена сам и поносим се што сам бака.“

У кући миросаљског Шојића обично се чује смех, и складно стасавају чак четири генерације. Син Бобан се оженио са деветнаест година, а има четворо деце.

Миленко каже да га никад није занимала политика, већ пољопривреда и лов, али међу младим Чакаревићима има и оних који би да искористе дедину популарност и за, можда, нову политичку странку.

„Размишљала сам, али за колико дуго, не знам, видећемо“, каже Јасмина Чакаревић. „Обично ме сви знају као Шојићеву унуку. За сада сам председник студентског парламента.“

Без обзира на године, свако има задужење на имању, јер добро знају да се радом све може створити. Оно што је заједничко филмском и миросаљском Шојићу, јесте љубав према камери:

„Дођите нам опет, рођо, када будете имали времена да нас обиђете, да нас снимите, све најбоље.“