Мештани са ничијег пута

Пепео у канту, лопату у руке, па полако. Асфалта нема, нема ни одговорности надлежних, али има комшијске слоге. Мештани са пута који нема газду, и зими и лети раде оно што је посао комуналних предузећа.

"Ја ујутру значи устанем у шест сати, и морам значи да почистим пут да бих изашла прво да би дете испратила у школу. Исто тако бацање пепела, чишћење лопатом", каже Снежана Петровић.

"Ова улица се никада иначе не чисти, прекјуче и данас само због смртног случаја, иначе овде нико не пролази", каже Весна Јовановић.

"Лети нам је прашина толика да не можемо да седимо у нашем дворишту, да отварамо прозоре не можемо, зима нам нема ко да чисти снег, у јесен је блато", каже Раденка Рајковић.

Годинама овај проблем дели око 200 домаћинстава. Колима се може само када се утаба снег, али је и онда ризик, јер испод снега нема асфалта, а рупе су на сваком кораку.

"Углавном се не чисти ништа, народ сам сналази се некако, али скоро никако не успева. Па, ево овако мало кад попусти, а иначе пар дана се није могло ићи аутомобилом", каже Јован Аврамовић.

Због непрочишћеног пута, болесни лекару не одлазе већ данима.

"Нисам ишао како је пао снег трећег, до данас то је десет дана, ни данас нисам ишао", каже Милош Терзић.

Писали су мештани и Путевима Србије, министрима, градоначелницима, државним секретарима, инспекцијама. Одговора је понекад и било, али прихватања одговорности никад.

"Да муке мучимо и даље, а пут се прочисти једино ако неко умре и на молбу општинских власти да пошаљу возило да би се то одрадило, а ово нам траје од седамдесетчетврте године", каже Владимир Петровић.

Док се државни органи не договоре коме пут припада, мештани Корените и даље ће се потписивати именом и презименом, а уместо улице на папиру ће стајати да су са ничијег пута.