Кад нам реке врате дуг

Река Ђетиња низводно од Ужица, дрвеће и шибље окићено пластичним кесама - призор као после катаклизме. Река Сушица покупила је дивље депоније у чајетинском крају, а уз њу се и десетине потока сјурило у Ђетињу, носећи са собом све оно што се уместо у депоније и контејнере одлаже у потоке.

Таква слика је и Злакуси, туристичком и еколошком селу, где о чишћењу сеоских потока, простора око реке, магистрале и пруге, где често заврше кесе из возова и аутомобила, већ седам година брину волонтери са свих страна света, окупљени у еколошком кампу.

За ових седам година, из села је, како сведочи Саша Дрндаревић, изнето 6-7 хиљада врећа смећа, запремине 70-80 литара и шест, седам трактора крупног отпада:

"Да нисмо ту огромну количину смећа изнели из села, катастрофа би била много већа."

Пред наслагама смећа у Ђетињи овог пута и они су немоћни. Град Ужице, који је међу првима у Србији основао еко-фонд 90-их година прошлог века, уз чишћење већих а дивљих депонија на речним обалама, покушава да проблем реши контејнерима у насељима узводно од града.

"Ми смо поставили неколико кошева по 5 кубика где се скупља отпад који није у централним деловима месних заједница, али је на ободима тих предела", каже Дуња Ђенић, "и на тај начин покушавамо да минимализујемо количине отпада. У наредном периоду добићемо и неких
десетак контејнера мање запремине како бисмо повећали број места на којима може да се одлаже отпад."

Ни контејнери ни упозорења често не помажу, навика - где год нађеш згодно место, посебно у потоку, баци смеће, пластично најчешће је и ствар васпитања, свести, нарави и културе, свега оног што исплива после поплаве када реке све то врате у насеља.

Што се казни тиче, комунална полиција може да реагује, али само ако види оног који баца смећ тамо где му није место или по пријави, а то се готово и не дешава. Док то не буде обавеза а брига за околину важна, реке ће бити овакве.